Сукно

Сукно је једна од најстаријих одевних тканина, израђивана од вуне, на подручју данашње Србије, која је у прошлости била сточарска земља богата у вину. Сурова зимска клима која је владана у ранијим деценијама 19. и првој половини 20 века, изобиље вуне и неразвијена индустријска производња тканина, утицала је на појаву овакве врсте тканине, која се у појединим крајевима Србије са богатом сточарском производњом задржала и до данашњих дана. У њима се и данас у домаћој радиности израђују чакшире и грудњаци од сукна за старије укућане.^[1]

Опште информације

Чакшире као део мушке народне ношње у Србији израђиване су од сукна

Сукно је настајало тако што се прво вунено платно ткало на старинским разбојима а затим ваљало у воденицама ваљарицама. Од таквог платна настајали су разноврсни одевни предмети од сукна, које су мајсторски израђивале српске абаџије и терзије. Ове предмете које данас углавном можемо видети у музејима, настајали су испод вештих руку српских абаџија и терзија. Међу тим предметима најзанчајнији су: гуњеви, чакшире, зубуни, ћурдије, јелеци, тозлуци, ношње за невесте, украшаване везом и гајтанима. Једноставнији зимски хаљеци од сукна настајали су и домаћој радиности, испод вештих руку саоских домаћица, које су ову вештину наслеђивале од свијих мајки с колена на колено.^[2]

Оквирно почетком 20. века, почело се у поијединим деловима Србије и са израђивањем тање врсте сукна, званог шајак, која је била слична индустријској тканини — врсти чоје.

Начин израде

Сукно се првобитно израђивало од вуне природних боја, пре свега беле боје. Затим је израђивано сигаво сукно, од оваца природно сивкасте (мелиране) вуне, али и врано од вуне црних оваца. У сјеничко-пештарском крају нпр. негде со 1912. године доминирало је сукно беле боје, да би потом све више почело да се користи сукно у боји.^[2]

Пређа за основу предена је од најбољег дела вуна на вретену, а потка на великом вретну — маљки или штигељи. Сукно намењено за одећу мушкараца било је од нешто пуније пређе, а сукно за дечје и момачке одевне предмете било је од тање пређе. Сукно је ткано у четири нита, а потом је бојено.^[2]

После бојења сукно је утезано, да би се исправило, на вратилу, по принципу увијања основе. Тако исправљено сукно ношено је потом на ваљање (ступање) у ваљавицу.^[2]

Ваљање сукна вршено је у ваљарицама, ваљавицама или ступама, дрвеним направма за ваљање вунене тканине, чији је механизам углавном покретала вода.^[3]

Макета ваљарице (лево) и начин ваљање сукна (десно). Током ваљања сукно се полагало у дрвено корити од храстовог дрвета, и непрестано квасило водом и раствором цеђи из загрејаног казана, док су по њему наизменично ударали (гњечилили га) један па други маљ.^[4]

Извори

^ Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241
^ ^а ^б ^в ^г Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242
^ Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.242
^ Muhamed Elezović, Stolačke stupe „Most” Mostar, Broj 193 (104 - nova serija) Godina XXX decembar/prosinac 2005.

Спољашње везе

Прича о сукну — РТС Београд, март 2011.

[2.-1] Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241

[1.-2] а ^б ^в ^г Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.241-242

[3.-3] Сукно У: Братислава Радић-Крстић, Текстилна радиност у Сјеничком крају, Гласник Етнографског музеја књ. 56. Етнографски музеј у Београду, стр.242

[4] Muhamed Elezović, Stolačke stupe „Most” Mostar, Broj 193 (104 - nova serija) Godina XXX decembar/prosinac 2005.

[1]

[2]

[3]

[4]