Страхиња Јањић
Страхиња Јањић (Клење, код Богатића, 13. април 1906 — Хамилтон, новембар 1966) био је српски официр Југословенске војске, немачки агент у председништву владе Драгише Цветковића, председник Крагујевачке општине за време масакра у Крагујевцу и командант Српског Гестапоа у Другом светском рату.
Страхиња Јањић | |
|---|---|
| Пуно име | Страхиња Јањић |
| Датум рођења | 13. април 1906. |
| Место рођења | Клење, код Богатића, Краљевина Србија |
| Датум смрти | новембар 1966. (60 год.) |
| Место смрти | Хамилтон, Онтарио, Канада |
Биографија
уредиРођен је 13. априла 1906. године у Клењу, код Богатића, од оца Николе и мајке Босиљке (рођ. Ристић). Нижу школу Војне академије у Београду уписао је као припадник 51. класе 1922. године. У истој класи били су Жарко Тодоровић, Петар Чолак-Антић, Рудолф Приморац, Тодор Гогић, Славољуб Врањешевић, Никола Косић, Арсеније Бољевић и Блажо Гојнић. Успешно је завршио школовање 1. октобра 1925. године када је произведен за потпоручника.[1]
Немачки Гестапо, за борбу против НОП-а на територији Србије, основао је тајну организацију коју је назвао 1. београдски специјални борбени одред. За команданта ове јединице поставили су Јањића пошто им је било познато да је био немачки агент у Председништву владе Драгише Цветковића.[2] Током војног пуча од 27. марта, Јањић је побегао из Београда. После Априлског рата и окупације Србије, међу првима се ставио у службу окупатора, поставши службеник Аћимовићеве администрације. После почетка партизанског устанка у Србији, Јањић је понудио своје услуге Специјалној полицији, али је био одбијен. На подручју крагујевачке општине окупио је стотинак добровољаца за Пети добровољачки одред Марисава Петровића са циљем борбе против партизана. Са овом јединицом је помогао Немцима у извођењу Крагујевачког масакра. Петровић га је после масакра поставио за градоначелника Крагујевца.[3] За одржавање реда Јањић је добио похвале од Немаца. Међутим, као градоначелник, Јањић је подвргао становништво тортури, у шта је спадало батинање, уцене, пљачке и силовање једне учитељице.[3] Због тога су га ухапсили љотићевски официри, али је Јањић пуштен на интервенцију Немаца.[3] Немци су поставили Јањића за председника општине у Лесковцу децембра 1941, где је остао до фебруара 1942.[3]
У марту 1942. Милан Недић је Јањића поставио за руководиоца „Специјалног одреда при Председништву владе”. Овде је дошао у сукоб са Миланом Недићем, био отпуштен из службе, а потом се ставио у службу Гестапоа.[2] Провео је период од 18. маја до 6. јуна 1942. године у концентрационом логору на Бањици. Јањић је потом покушао да оснује српску СС јединицу, која би се борила на Источном или Северноафричком фронту.[4] Успео је да прикупи тек стотинак добровољаца, углавном бивших криминалаца. Остао је у Орајенбургу, до уласка америчких трупа 1945. године.
По завршетку рата емигрирао је у Канаду где је, одвојено од остатка политичке емиграције, живео у Хамилтону под именом Ден Савић (енгл. Dan Savic). У Канади је стекао значајан иметак у послу са некретнинама, а био је и власник старачког дома у коме је боравило око педесет људи.
Преминуо је новембра 1966. у Хамилтону. Сахрањен је 29. новембра на хамилтонском гробљу Вудленд (енгл. Woodland Cemetery) где је сахрањен велики број Срба. Иза себе је оставио жену и сина.
Референце
уреди- ^ Страхиња Јањић и Српски Гестапо
- ^ а б Borković 1979b, стр. 198.
- ^ а б в г Odić & Komarica 1977, стр. 169.
- ^ Odić & Komarica 1977, стр. 170.
Литература
уреди- Borković, Milan (1979b). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd. Архивирано из оригинала 26. 07. 2020. г. Приступљено 10. 08. 2023.
- Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1977). Noć i magla: Gestapo u Jugoslaviji. Zagreb: Centar za informacije i publicitet.
Спољашње везе
уреди- Страхиња Јањић на сајту Find a Grave (језик: енглески)
