Стојадин Младеновић
Стојадин Младеновић Маче (Врање, 21. септембар 1920 — Београд, 9. јануар 2006), револуционар, правник, предратни локални руководилац КПЈ, учесник НОБ-а од 1941. године, носилац Партизанске споменице 1941. и Голооточанин.
| стојадин младеновић маче | |
|---|---|
 Стојадин Младеновић Маче | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 21. септембар 1920. |
| Место рођења | Врање, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 9. јануар 2006. (85 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија и Црна Гора |
| Професија | правник |
| Деловање | |
| У току НОБ | члан МК КПЈ Врања и Секретар МК СКОЈ Врања |
Биографија
уредиРођен је 1920. године у Врању. Његови преци су се доселили у Врање 1830. године из Софијске области преко Гњилана.
У рад СКОЈ-а први пут укључује се 1935. године[1] од када непрекидно и активно учествује у свим акцијама у Врању. У фебруару 1937. постао је члан трочланог поверенства КПЈ за Врање заједно са Симом Погачаревићем и Блажом Орландићем[2]. У новембру 1938. је саслушаван заједно са својом потоњом супругом Јелицом Трајковић и Али Шукријом[2]. Због организовања рада КПЈ у Врању био је осуђен на краћу затворску казну[3]. У јануару 1940. постављен је за секретара МК СКОЈ-а у Врању, а у децембру 1940. године постао је члан МК КПЈ Врања[1].
Након Априлског рата, током јула 1941. организује преко десет илегалних десетина у околини Врања, а у ноћи 25./26. јули 1941. предводио је групу од шест бораца у успешној акцији дизања у ваздух телефонских и телеграфских комуникација Берлин-Београд-Солун. 11. августа ухапшен је и у октобру осуђен на 10 година строгог затвора и 130000 лева[1][3]. Провео је три године у затвору у Великом Трнову, а у Врање се вратио у септембру 1944[1].
По завршетку Другог светског рата, радио је на дужностима руководиоца партијског курса у Лесковцу, а затим и као помоћник управника Партијске школе Србије у Београду све до 30. септембра 1948[3].
Носилац је Партизанске споменице 1941. са бројем 2613[3] од 1. јануара 1959.[4]
Након што се изјаснио за резолуцију Информбироа бива поново ухапшен. Провео је годину и по дана у истражном затвору у данашњој згради ТАНЈУГ-а на Обилићевом венцу у Београду, а затим још три године на Голом отоку.
Након повратка са Голог отока радио је у Републичком заводу за статистику[3].
Заједно са супругом био је саоснивач Партије рада Влада Дапчевића 27. марта 1992. године у Београду[3].
Умро је у Београду 9. јануара 2006. године.