Стеван Јовановић Стевица

стеван јовановић стевица
стеван јовановић стевица
	Стеван Јовановић Стевица
Лични подаци
Датум рођења	29. мај 1916.
Место рођења	Велики Бечкерек, Аустроугарска
Датум смрти	25. децембар 1941. (25 год.)
Место смрти	Вршац, окупирани Банат
Професија	студент медицине
Деловање
Члан КПЈ од	1937.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Херој
Народни херој од	14. децембра 1949.

Стеван Јовановић Стевица (Велики Бечкерек, 29. мај 1916 — Вршац, 25. децембар 1941) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 29. маја 1916. у Великом Бечкереку, где постоји његова родна кућа. Основну школу и гимназију завршио је у родном месту. Године 1934. уписао се на Медицински факултет у Београду.^[1]

Током студија на Београдском универзитету повезао се са револуционарним студентским покретом и 1937. постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је посебно активан у Студентском одбору за одбрану земље, преко кога је радио на објашњавању суштине фашизма и опасности која од њега прети.

Поред рада на Универзитету, своју политичку активност развијао је и у родном крају. Био је један од организатора Омладинског културно-привредног покрета (ОМПОК) који је током 1937. постао значајна снага на коју се могла ослонити, тада илегална, месна организација Комунистичке партије. Априла 1937. организован је Обласни одбор ОМПОК-а за Банат, а Стеван је изабран за његовог председника. Новембра исте године рад ОМПОК-а је забрањен од тадашњих власти.

Због револуционарно-политичке делатности, ухапшен је уочи парламентарних избора децембра 1938, али је убрзо пуштен, због недостатка доказа. Током 1939. је још два пута хапшен, у марту и мају, али је оба пута пуштен због недостатка доказа. На Шестој покрајинској конференцији ПК КПЈ за Војводину, септембра 1940, изабран је за члана Покрајинског комитета, а нешто касније и за члана Бироа Покрајинског комитета КПЈ за Војводину.

Крајем 1940, по задатку партије, упућен је у Обласни комитет КПЈ за јужни Банат. Деловао је у Панчеву, где је радио је на јачању партијских и скојевских организација, као и на јачању утицаја КПЈ у синдикалној организацији, студентским удружењима, а посебно у радничком културно-уметничком друштву „Абрашевић”. Пошто је ПК КПЈ за Војводину, априла 1941, прешао у Петровград, добио је задатак да изгради пункт у Панчеву, преко кога би се одржавала веза са Централним комитетом КПЈ. Заједно са братом Ђуром Јовановићем, обезбедио је канале и курире, па је партијска веза са ЦК КПЈ била чврста.

После окупације Војводине, заједно са члановима Окружног комитета КПЈ за јужни Банат, радио је на припремама за устанак. Са Жарком Зрењанином и Славком Мунћаном, организовао је низ саветовања на којима су разрађени планови и задаци на организовању војне и политичке акције. Убрзо су формирани су партизански штабови и веза између њих; војне десетине и ударне групе, које су извеле неколико саботажа, од којих је највећа на панчевачком железничком чвору, где је за кратко време организовано неколико саботажа и изазвано осам судара возова.

Учествовао је у формирању првог партизанског одреда у Војводини — Јужнобанатског партизанског одреда, који је 11. јула 1941, извео прву оружану акцију код села Војловице. Одред је, после ове акције, био опкољен и уништен, а његова акција изазвала је безобзирне рације у Панчеву и околини. Полиција је Стевици ушла у траг и 8. септембра, једна група агената, покушала је да га ухапси. Иако изненађен, пружио је отпор, ранио једног агента и успео да се пробије из опкољеног стана. Тада је полиција издала потерницу за њим, а његова глава уцењена је на 50.000 рајхсмарака.

После неуспелог хапшења, наставио је да и даље, илегално живи у Панчеву. Након што је у Вршцу погинуо Славко Мунћан, секретар Окружног комитета КПЈ за јужни Банат, преузео је његову дужност и наставио да, у најтежим условима, окупља и организује људе у Народноослободилачки покрет (НОП). Децембра 1941, Гестапо је дознао за његов илегални стан и после опсежне припреме, 25. децембра 1941. извео акцију хапшења, у којој је погинуо.

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 14. децембра 1949. проглашен је за народног хероја.^[2]