Стане Семич Даки

стане семич даки
стане семич даки
	Стане Семич Даки
Лични подаци
Датум рођења	13. новембар 1915.
Место рођења	Љубљана, Аустроугарска
Датум смрти	1. новембар 1985. (69 год.)
Место смрти	Љубљана, СР Словенија, СФР Југославија
Професија	војно лице,; друштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од	1941.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде; НОВ и ПО Југославије; Југословенска армија; 1937 — 1939.; 1941 — 1946.
Чин	пуковник
Херој
Народни херој од	20. октобар 1943.
Одликовања

Стане Семич Даки (Љубљана, 13. новембар 1915 — Љубљана, 1. новембар 1985) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 13. новембра 1915. у Љубљани. Потиче из многочлане сиромашне породице, његов отац Јожа био је ковач. Стане је, после завршене основне школе, учио пекарски занат.

Године 1936. отишао је на одслужење војног рока у Краљевицу, код Сушака, али се с првог одсуства није вратио, већ је, 4. новембра 1936. године, кренуо у Шпанију, где је, због многих тешкоћа на путу, стигао тек средином маја 1937. године. Тамо се током Шпанског грађанског рата борио се у Интернационалним бригадама, на толедском фронту и учествовао у борбама за Екстремадуру. Током боравка у Шпанији је добио надимак Даки.

Народноослободилачка борба

После пада Шпанске републике, повукао се у Француску, где је био интерниран у концентрациони логор „Гирс“. У септембру 1940. године успео је да побегне, па је преко Немачке, Салцбурга и Марибора стигао у Стењевец, крај Загреба. Маја 1941. вратио се у Љубљану. Већ 26. јула 1941. године ступио је у партизане, на Мокрец, код Љубљане, где је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као митраљезац Лошке чете Кримског партизанског батаљона, истакао се у борби за Лож, у октобру 1941. године. Кад је разбијен Кримски батаљон он се, заједно с Љубом Шерцером, вратио у Љубљану, где су га Италијани, новембра 1941, ухапсили. Кад је пуштен из затвора, отишао је у партизане на Кожљек, код Боровнице; тамо је постављен за командира партизанског логора.

Са Трећим партизанским (Шерцеровим) батаљоном, учествовао је 1. и 2. фебруара 1942. године у нападу на железничку станицу Верд. Крајем марта 1942. године формирао је Летећу (пролетерску) патролу, која је била у саставу Шерцеровог батаљона, и био њен командир. С њом је учествовао у борбама за ослобођену територију на Игу и оближњим селима. Априла 1942. године је формиран Пети батаљон Нотрањског партизанског одреда, и Даки је постао његов командант. За заменика команданта Прве словеначке ударне бригаде „Тоне Томшич“ именован је 16. јула 1942. године. У италијанској офанзиви на Рогу, тешко је рањен у Ратежу, 10. августа 1942, и превезен у болницу у Новом Селу, у Хрватској.

После повратка из болнице, преузео је, 25. октобра 1942, функцију заменика команданта Пете словеначке ударне бригаде „Иван Цанкар“. Као заменик команданта, 26. децембра је, поново враћен у бригаду „Тоне Томшич“, с којом је учествовао у уништавању многих белогардејских упоришта у Долењској. У марту 1943, бригада је учествовала у офанзиви прве четири словеначке бригаде на Суху Крајину и на Жужемберк. Маја 1943. године, када су уведени први официрски чинови у НОВЈ је добио чин потпуковника, а у јулу је поново постао командант бригаде. После капитулације Италије, Дакијева бригада је уништавала окупаторско-белогардејска упоришта у Великим Лашчама, Рибници и на граду Турјаку. Крајем године је водио борбе на Машуну, за упоришта Грахово, Велике Лашче и Кочевје. У близини Долење Васи је поново рањен и послат на лечење.

Два месеца је био у Партијској школи на Рогу, а 3. априла 1944. године је послат у Официрску школу у Метлику. По завршетку Официрске школе, 24. маја 1944. године, постављен је за заменика команданта Петнаесте словеначке дивизије, с којом је успешно водио борбе за Ново Место и Жужемберк. После уништења упоришта у Жужемберку именован је, у јуна 1944, за команданта 18. словеначке дивизије, с којом је учествовао у уништењу Штампетовог моста. Октобра 1944. године, послат је у Главни штаб НОВ и ПО Словеније, и именован за оперативног официра. Новембра исте године, послат је на школовање у Совјетски Савез, где је завршио Вишу војну академију „Ворошилов“ у Москви.

Послератни период

У Југославију се вратио тек после ослобођења земље, новембра 1945. године, и тада је именован за команданта Друге словеначке дивизије Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ). У резерву је преведен 15. августа 1946. године с чином пуковника.

После изласка из Југословенске армије (ЈА), бавио се друштвено-политичким радом — био службеник Контролне комисије при Централном комитету Комунистичке партије Словеније и службеник у Министарству пољопривреде и Управи за шумарство. Касније је био функционер у Главном одбору Савеза бораца НОР-а Словеније и Музеја народног ослобођења у Љубљани.

Године 1971. написао је књигу Најбољи су пали (словен. Najboljši so padli).

Умро је 1. новембра 1985. године у Љубљани и сахрањен је у Гробници народних хероја.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 20. октобра 1943. године, одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а на предлог Главног штаба НОВ и ПО Словеније као први живи партизански борац из Словеније.

Литература

Војна енциклопедија (књига осма). Београд 1974. година.
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.