Српски кукурек
Српски кукурек (лат. Helleborus serbicus,[2] syn. Helleborus torquatus[3]) врста је биљке из породице љутића, род кукурека. Стеноендем је балканске флоре. Први пут је описан у енглеској литератури 1884. године, а у Србији га је први, 1906. године, описао ботаничар Лујо Адамовић,[4] који је од 1901. до 1905. године био професор ботанике на београдској Великој школи.[5]
| Српски кукурек | |
|---|---|
| |
| Српски кукурек у Ботаничкој башти Крагујевац | |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Ред: | Ranunculales |
| Породица: | Ranunculaceae |
| Род: | Helleborus |
| Врста: | H. serbicus
|
| Биномно име | |
| Helleborus serbicus | |
| Синоними[1] | |
| |
Према изворима тренутно прихваћено научно име врсте је Helleborus multifidus serbicus, а предложени нови назив (од стране таксономске групе) је Helleborus torquatus Archer-Hind.[6]
Етимологија
уредиИме је добио, због своје отровности, од грчке речи hellein – убити и бора – јело.[7]
Опис
уреди
Овај величанствени кукурек тамно љубичастих цветова је слабо описан у литератури (у књизи Ендемичне биљке из едиције Природа Југославије о њему је написана само једна реченица).
Српски кукурек је вишегодишња биљка.[8] Његова главна диференцијална карактеристика су јако расцепкани и уски лисни сегменти (чак и више у односу на сродног тракастог кукурека, H. multifidus). Листови су кожасти и изрезани на мноштво лисака и исперака, руб им је изражено једноставно пиласт до оштро двоструко тестераст. Цвет није увек љубичаст. Јавља се у разним бојама, од зелене и жуте до готово црне. Понекад се јављају и комбинације боја, нарочито у фази отварања, када је прво зелен и постепено поприма тамнију боју, или остаје превучен пурпурним примесама. Изнутра је нешто светлији или ретко има бели круг у центру (форма torquatus).[4]
Као и остале врсте из рода кукурека и српски кукурек се убраја у отровне биљке. Токсични су подземни делови и листови, па може бити опасан за кућне љубимце.[9]
Дистрибуција и станиште
уредиСрпски кукурек потиче из западних делова Балканског полуострва. То је вишегодишња биљка, која расте првенствено у умереним пределима.[8] Расте у светлим шумама, нарочито у проређеним боровим, и на рубовима истих, у крчевинама и то углавном на већим висинама од осталих врста кукурека, на травном срепентину. Наводи се као ендем Централне Србије (Гоч, Столови). Због изванредне декоративности, нашао се у баштама и продаји широм света, како у изворној тако и у хибридној форми (Helleborus multifidus × Helleborus hybridus × hercegovinus итд).[4]
Референце
уреди- ^ „Helleborus torquatus Archer-Hind”. GBIF - Global Biodiversity Information Facility. Приступљено 18. 5. 2024.
- ^ „Helleborus serbicus Adam.”. on-line Herbarijum (onlineherbar.bio.bg.ac.rs). Приступљено 2024-05-18.
- ^ „Helleborus serbicus Adamovic”. www.gbif.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-18.
- ^ а б в „BioRas - Biološka Raznovrsnost Srbije”. bioras.petnica.rs. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 2019-10-20.
- ^ Татић, Будислав (1997). „Лујо Адамовић : (1864-1935)”. Живот и дело српских научника (на језику: српски): 209—234. ISSN 6175-0530.
- ^ „Helleborus serbicus | Biologer HR”. biologer.hr. Приступљено 2024-05-18.
- ^ „Šumska biljka KUKUREK poznata po svojoj sposobnosti da izleči, ali i da ubije”. Agroinfo (на језику: српски). 2016-06-25. Приступљено 2024-05-18.
- ^ а б „Helleborus torquatus Archer-Hind | Plants of the World Online | Kew Science”. Plants of the World Online (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-18.
- ^ „Helleborus Serbicus Serbicus -- Earthpedia plant”. Earthpedia (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-18.
Литература
уреди- Obratov-Petković, Dragica (1995). „Helleborus Serbicus Adam. kao subedifikator zajednice Helleboro Serbicae-Danthonietum calycinae”. Zbornik rezimea II simpozijuma o flori Srbije: 44. Приступљено 18. 5. 2024.
Спољашње везе
уреди- Maksimovic, Zoran. „Kukurek - biljka - Lekovito bilje - trave”. TRAVARI SRBIJE (www.travarisrbije.com). Приступљено 2024-05-18.
