Смиљанићи

Смиљанићи

Држава	Србија
Звања	војвода
Оснивач породице	војвода протојереј Никола Смиљанић
Порекло	Бујуклић, Бадовинци, Шабачка нахија
Националност	Српска
Данашњи потомци

Смиљанићи, пореклом Бујуклићи, воде порекло од китошког војводе протојереја Николе Смиљанића.

Порекло

Смиљанићи воде порекло од Глигорија Бујуклића из Бадовинаца и Смиљане Бујуклић, рођ. Станковић родом из Белотића у шабачкој нахији. Код Бадовинаца налази се Бујуклић Ада.

Глигорије и Смиљана Бујуклић имали су седморо деце. Пошто је Смиљана Бујуклић остала удовица вратила се са децом из Бадовинаца у кућу свог оца у Белотић, а њена деца су по њој прозвана Смиљанићи.

Стрица протојереја Николе Смиљанића Турци су затворили у у Шапцу због убиства Турчина, које није починио^[1].

Војвода протојереј Никола Смиљанић

Никола Смиљанић је рођен у селу Бадовинци око 1760. (или 1777), а одрастао је у Белотићу и Шапцу. Николу Смиљанића усвојила је Јека Радојичина, удовица, која се бавила трговачким пословима у ШабацШапцу. Она је школовала и оженила Николу Смиљанића, након чега је био рукоположен за ђакона и касније јереја. Као ђакон Никола Смиљанић био је једно време учитрељ у Белотићу.

Протојереј Никола Смиљанић био је ожењен Митром, кћерком кнеза Михаила Ружичића из Метковића у поцерској кнежини шабачке нахије, чији писар једно време је био Милош Стојићевић, родоначелник Стојићевића.

Војвода китогкитшки Никола Смиљанић учествовао је и у Првом и у Другом устанку^[2]

Војводу Николу Смиљанића отровао је Марко Штитарац по налогу кнез Милоша.

Протојереј Никола Смиљанић имао је кћерку која се удала за Јована Радовановића трговца у Шапцу званог „Ћурчија“.

Радовановићи

Кћерка китошког војводе протојереја Николе Смиљанића и Митре Смиљанић, кћерке кнеза Михаила из Метковића, била је удата за Јована Радовановића, шабачког трговца.

Јован Радовановић, родом из Босута у Срему је учествовао у Другом српском устанку. Био је међу живим учесницима устанка које је 1865. на педесетогодишњицу Другог српског устанка на прослави у Топчидеру добио споменицу.

Јован Радовановић имао је пет синова Павла, Љубомира, Константина - Косту, Ђорђа и Светозара.

Павле Радовановић, адвокат. Његова жена била је од Ненадовића^[3].

Љубомир Радовановић, адвокат.

Константин Радовановић, трговац.

Ђорђе Радовановић, трговац.

Светозар Радовановић, инжењер.

Убиство кнеза Михаила

Браћа Радовановићи организовали су и извршили ножевима и пиштољима убиство кнеза Михаила Обреновића у Топчидеру 29. маја 1868, када су убили и Анку Константиновић ранили Катарину Константиновић, Томанију Обреновић и поручника Светозара Гарашанина, кнежевог ађутанта.

Браћа Радовановићи нису успели, захваљујући брзој реакцији Томаније Обреновић, потом Илије Гарашанина и после њега Миливоја Блазнавца, у совјој намери да изврше, после атентанта и државни удар.

Радовановићи су осуђени на смрт.

Само је најмлађи брат инж. Светозар Радовановић, који није учествовао у атентату остао жив и емигрирао је у иностранство.

Родитељи Јован Радовановић и његова жена, кћерка китошког војводе Николе Смиљанића 1868. прешли су у Срем, а потом у Нови Сад.

Види још

Референце

^ Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд, Српска краљевска штампарија 1901, Књига Чупићеве задужбине, стр. 189.
^ Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, 591.
^ "Одмах на првом кораку наилази се на траг који води у Пешту, ка Карађорђевићу. Павле Радовановић био је његов рођак по жени, која је била од рода Ненадовића“. Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Сабрана дела, књ. 4, Београд 1990, стр. 49.

[1] Милан Ђ. Милићевић, Додатак Поменику од 1888, Београд, Српска краљевска штампарија 1901, Књига Чупићеве задужбине, стр. 189.

[2] Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, 591.

[3] "Одмах на првом кораку наилази се на траг који води у Пешту, ка Карађорђевићу. Павле Радовановић био је његов рођак по жени, која је била од рода Ненадовића“. Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, Сабрана дела, књ. 4, Београд 1990, стр. 49.

[1]

[2]

[3]