Смеђа боја

Смеђа, кафена или браон боја је топла терцијална боја. Терцијалне боје настају мешањем једне од основних боја са њеном комплементарном бојом, у овом случају мешањем црвене и зелене. Њена РГБ вредност је 150, 75, 0, а хексадецимални запис гласи 964B00.

Смеђа боја
Кординате боје
Хексадецимални	#804000
Референца	Без референце

Смеђа

Рачунарски записи боје
Хексадецимални запис:	993300
РГБ запис (r, g, b):	(153, 51, 0)
ЦМИК запис (c, m, y, k) *:	(0, 67, 100, 40)
ХСВ запис (h, s, v):	(20°, 100%, 60%)
*: Пројектовано са интервала [0 - 100] на [0 - 255].

Нијансе боје

Смеђа боја има различите називе у зависности од језика. У многим земљама назива се као боја кафе, српски назив кафена, затим боја кестења, чоколаде, леопарда, карамеле, цимета и слично.

Смеђа боја се широко среће у природи, дрвету, земљишту, боји људске косе, боји очију и пигментацији коже. Смеђа је боја тамног дрвета или богатог тла.

Према истраживањима јавног мњења у Европи и Сједињеним Државама, смеђа је најмање омиљена боја јавности; често се повезује са једноставношћу, рустикалношћу, изметом и сиромаштвом, иако има и позитивне асоцијације које укључују печење, топлоту, дивље животиње и јесен.

Историја и уметност

Древна историја

Браон се у уметности користила од праисторије. Слике које користе умбер, природни глинени пигмент састављен од оксида гвожђа и оксида мангана, датиране су на 40.000 година пре нове ере. Слике смеђих коња и других животиња пронађене на зидовима пећине Ласко старе су око 17.300 година. Женске фигуре на сликама древних египатских гробница имају смеђу кожу, обојену умбером. Светло жута је често коришћена на осликаним грчким амфорама и вазама, било као позадина за црне фигуре, или обрнуто.

У Старом Риму, смеђа одећа је била повезана са нижим слојевима или варварима. Термин за плебејце, или урбану сиротињу, био је „пулати“, што је дословно значило „они обучени у смеђе“.

• 
  Слика дан коња на зиду пећине Ласко у Француској.
• 
  Гробница Усерхет, 1300. п. н. е. Смеђа је била нашироко коришћена у старом Египту за представљање боје коже.
• 
  Тамносмеђа подлога од теракоте на грчкој амфори са ликовима Херкула и Аполона. (око 720. п. н. е.).

Посткласична историја

У средњем веку браон хаљине су носили монаси фрањевачког реда, као знак своје понизности и сиромаштва. Од сваке друштвене класе се очекивало да носи боју која одговара њиховом положају; а сива и смеђа су биле боје сиротиње. Расет је била груба домаћа тканина направљена од вуне и обојена врбом и мареном да би добила пригушену сиву или браон нијансу. По статуту из 1363. године, сиромашни Енглези су морали да носе црвенкасту боју. Средњовековна песма Piers Plowman описује честитог хришћанина:

And is gladde of a goune of a graye russet
As of a tunicle of Tarse or of trye scarlet.

Уметници су почели да далеко више користе смеђу боју када је уљано сликарство постало популарно у касном петнаестом веку. Током ренесансе, уметници су углавном користили четири различите смеђе боје; сирови умбер, тамно смеђа глина ископана из земље око Умбрије, у Италији; сирова сијена, црвенкасто-браон земља ископана у близини Сијене, у Тоскани; спаљени умбер, умбријска глина загревана док не добије тамнију нијансу, и спаљена сијена, загревана док не постане тамноцрвенкастосмеђа. У северној Европи, Јан ван Ајк је на својим портретима приказао богате земљане смеђе боје како би истакао светлије боје.

• 
  Леонардо да Винчи је за своје писање и цртање користио сепијско мастило од сипа.
• 
  Јан ван Ајк, Портрет Бодва де Ланва. (1435)
• 
  Мери I Тјудор (1554)

Модерна историја

17. и 18. век

У 17. и 18. веку се највише употребљавала смеђа боја. Каравађо и Рембрант Ван Рајн користили су браон боје да би створили кјароскуро ефекте, где се субјект појавио из мрака. Рембрант је такође додао умбер у приземне слојеве својих слика јер је промовисао брже сушење. Рембрант је такође почео да користи нови смеђи пигмент, назван Касел земља или Келнска земља. Ово је била природна земљана боја састављена од преко деведесет посто органске материје, као што су земља и тресет. Користили су је Рубенс и Ентони ван Дајк, а касније је постала позната као Ван Дајк браон.

• 
  Аутопортрет Рембранта. Што је Рембрант био старији, то је више смеђе користио на својим сликама.
• 
  Ентони ван Дајк је, као и Рембрант, био везан за пигмент који се зове Касел земља или Келнска земља; који је постао познат као Ван Дајк браон.
• 
  Наталија Наришкина, царица Русије (крај 17. века)

Браон у науци и природи

Оптика

Смеђа је тамно наранџаста боја, настала комбиновањем црвене, жуте и црне. Може се сматрати тамно наранџастим, али се може направити и на друге начине. У RGB моделу боја, који користи црвену, зелену и плаву светлост у разним комбинацијама за прављење свих боја на компјутерским и телевизијским екранима, настаје мешањем црвене и зелене светлости.

У смислу видљивог спектра, „браон“ се односи на нијансе дугих таласних дужина, жуте, наранџасте или црвене, у комбинацији са ниском осветљеношћу или засићеношћу. Пошто смеђа може да покрива широк спектар видљивог спектра, користе се сложени придеви као што су црвено браон, жућкасто браон, тамно браон или светло браон.

Као боја ниског интензитета, смеђа је терцијарна боја: мешавина три суптрактивне примарне боје је браон ако је садржај цијан низак. Браон постоји као перцепција боје само у присуству светлије контрасне боје. Жути, наранџасти, црвени или ружичасти објекти се и даље перципирају као такви ако је општи ниво осветљења низак, упркос томе што рефлектују исту количину црвене или наранџасте светлости као што би браон објекат у нормалним условима осветљења.

• 
  Обојени дискови изгледају као браон и наранџасто, али су заправо идентичне нијансе; њихова перципирана боја зависи од нијансе сиве којом су окружени.

Смеђе очи

Главни чланак: Боја очију § Браон

Уз неколико изузетака, сви сисари имају браон или тамно пигментисане дужице. Код људи, смеђе очи су резултат релативно високе концентрације меланина у строми дужице, што доводи до апсорпције светлости краћих и дужих таласних дужина, а у многим деловима света, то је скоро једина присутна боја дужице. Тамни пигмент смеђих очију је најчешћи у Источној Азији, Југоисточној Азији, Јужној Азији, Западној Азији, Океанији, Африци, Америци итд. као и деловима Источне Европе и Јужне Европе. Већина људи на свету има тамно смеђе очи. Светло или средње пигментисане смеђе очи су уобичајене у Европи, Авганистану, Пакистану и Северној Индији, као и у неким деловима Блиског истока. (Погледајте боју очију).

• 
  Тамно смеђа дужица је најчешћа у Источној, Југоисточној и Јужној Азији.
• 
  Светло смеђа дужица је најчешћа у Северној Африци, Источној Европи, Америци и Западној Азији.

Симболика и примена

Смеђа боја симболише природу и плодност земљишта. Психолози тврде да ентеријер ове боје не утиче повољно на креативност, али зато одише удобношћу. У модној индустрији, смеђа боја има негативну конотацију, будући да асоцира на сиромаштво, те готово никада није повезана са гламурним и луксузним животом. Такође, будући да су смеђа одела била препознатљив одевни знак за нацисте, након Другог светског рата, ова боја је дуго била непожељна у модном свету.

Смеђа боја косе је, након црне, друга најзаступљенија боја косе на свету. Очи смеђе боје захваљујући већој концентрацији меланина су најзаступљеније од свих других боја, а најчешће се сусреће у северној и средњој Европи.

Галерија

• 
  Нијансе смеђе боје
• 
  Бринета, особа смеђе косе
• 
  Тамносмеђе очи
• 
  Природни ћилибар
• 
  Униформа Хитлерове омладине
• 
  Кестење
• 
  Карамеле

Види још

• Списак боја

Литература

• Varichon, Anne (2005). Couleurs: pigments et teintures dans les mains des peuples (на језику: француски). Paris: Editions du Seuil. ISBN 978-2-02-084697-4. 
• Heller, Eva (2009). Psychologie de la couleur: effets et symboliques (на језику: француски). Munich: Pyramyd. ISBN 978-2-35017-156-2. 
• „What Colors Do You Mix to Make Brown?”. Art Studio Life. Приступљено 13. 10. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Match of Bob Timberlake™ CC-800 Cigar Brown *”. My Perfect Color. Приступљено 29. 12. 2022. 
• R. H. Britnell (1986), Growth and decline in Colchester, 1300–1525, Cambridge University Press, стр. 55–77, ISBN 978-0-521-30572-3 
• Paterson, Ian (2003), A Dictionary of Colour (1st paperback изд.), London: Thorogood (објављено 2004), стр. 73, ISBN 1-85418-375-3, OCLC 60411025 
• Maerz, Aloys John; Paul, Morris Rea (1930). A Dictionary of Color. New York: McGraw-Hill Book Company. LCCN 30016563. OCLC 1150631. 
• 長崎盛輝 [Nagasaki, Seiki] (2001). 日本の傳統色 : その色名と色調 [Traditional colors of Japan: their color names and tones] (на језику: јапански). Kyoto: Seigensha. ISBN 4-916094-53-0. OCLC 51110507. 
• 日本色彩学会 [Color Society of Japan] (1985). 新編色彩科学ハンドブック [New Color Science Handbook] (на језику: јапански). Tokyo: University of Tokyo Press. ISBN 4-13-061000-7. OCLC 47432802. 
• Ridgway, Robert (1886). Nomenclature of Colors for Naturalists, Compendium of Useful Knowledge for Ornithologists. Boston: Little, Brown and Company. OCLC 768502. 
• Ridgway, Robert (1912). Color standards and color nomenclature. Washington, D.C.: Robert Ridgway. LCCN 13007093. OCLC 630954. 
• Bruce MacEvoy. "Do 'Primary' Colors Exist?" („imaginary or imperfect primaries section”. Архивирано из оригинала 17. 07. 2008. г. Приступљено 10. 8. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)). Handprint. ,.
• Williamson, Samuel J. (1983). Light and color in nature and art. New York: Wiley. ISBN 0471083747. Приступљено 28. 4. 2021. 
• Berns, Roy S. (2019). Billmeyer and Saltzman's principles of color technology (Fourth изд.). Hoboken, NJ. стр. 54—64. ISBN 9781119367192. 
• Brill, Michael H.; Robertson, Alan R. (27. 7. 2007). „Open Problems on the Validity of Grassmann's Laws”. Colorimetry: 245—259. ISBN 9780470175637. doi:10.1002/9780470175637.ch10. 
• Fairman, Hugh S.; Brill, Michael H.; Hemmendinger, Henry (фебруар 1997). „How the CIE 1931 color-matching functions were derived from Wright-Guild data”. Color Research & Application. 22 (1): 11—23. doi:10.1002/(SICI)1520-6378(199702)22:1<11::AID-COL4>3.0.CO;2-7. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Newton, Isaac (1730). Opticks: Or, A Treatise of the Reflections, Refractions, Inflections and Colours of Light (на језику: енглески). William Innys at the West-End of St. Paul's. 
• Newton, Isaac (19. 2. 1671). „A Letter of Mr. Isaac Newton … containing his New Theory about Light and Color”. Philosophical Transactions of the Royal Society (80): 3075—3087. Архивирано из оригинала 15. 02. 2022. г. Приступљено 19. 11. 2020. 
• Boker, Steven M. „The Representation of Color Metrics and Mappings in Perceptual Color Space”. The Representation of Color Metrics and Mappings in Perceptual Color Space. 
• MacEvoy, Bruce. „handprint : colormaking attributes”. www.handprint.com. 
• Maxwell, James Clerk (2013). The Scientific Papers of James Clerk Maxwell (на језику: енглески). Courier Corporation. ISBN 978-0-486-78322-2.