Славољуб Муслин (Београд, 15. јун 1953) је српски фудбалски тренер и бивши играч. Тренерску каријеру је започео 1989. године и водио је клубове из Француске, Марока, Србије и Црне Горе, Бугарске, Украјине, Белгије и Русије. Бивши је селектор фудбалске репрезентације Србије.

Славољуб Муслин
Славољуб Муслин, 2008. године
Лични подаци
Пуно име Славољуб Муслин
Датум рођења (1953-06-15)15. јун 1953.(71 год.)
Место рођења Београд, ФНР Југославија
Позиција Одбрана
Јуниорска каријера
1965—1971 ОФК Београд
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1971—1972
1972—1973
1973—1975
1975—1981
1981—1983
1983—1986
1986—1987
ОФК Београд
БАСК
Рад
Црвена звезда
Лил
Брест
Каен
?
?
?
140
66
105
15
(0)
(0)
(0)
(3)
(11)
(5)
(1)
Тренерска каријера
1989—1991
1992—1995
1995—1996
1996—1997
1997—1998
1998—1999
1999—2001
2002—2003
2003—2004
2004—2005
2005
2005—2006
2006—2007
2007—2008
2008—2009
2009—2010
2010—2013
2014
2015
2016—2017
2018—2019
Брест
По
Бордо
Ланс
Ле Ман
Видад Казабланка
Црвена звезда
Левски Софија
Црвена звезда
Металург Доњецк
Локерен
Локомотива Москва
Локерен
Химки
Динамо Минск
Анортозис
Краснодар
Амкар Перм
Стандард Лијеж
Србија
Ал-Феиха
* Датум актуелизовања: 21. август 2019.
** Датум актуелизовања: 21. август 2019.

Поред тога, Муслин је био познати играч. Играо је на позицији одбрамбеног играча за неколико клубова, међу најпознатијима су Црвена звезда и касније Лил.

Каријера

уреди

Син Дујета Муслина из Сплита и мајке Данице из Крагујевца, Славољуб Муслин је рођен у Београду где је играо за ОФК Београд, затим БАСК, и Рад пре него што је потписао за Црвену звезду.

Муслин је био ослонац Звездине одбране током 70-их. Кроз 6 година проведених на Маракани, играо је са највећим звездама клуба као што су између осталих Драган Џајић, Владислав Богићевић, Јован Аћимовић, Владимир Петровић, Душан Савић. Освојио је три титуле са Црвеном звездом и био је финалиста УЕФА купа у сезони 1978/79. изгубивши у финалу од Борусије Менхенгладбах.

Године 1981. прешао је у Лил, затим је наступао за Брест, да би завршио играчку каријеру у Каену.

Тренерска каријера

уреди

Брест

уреди

Муслин је започео своју тренерску каријеру у клубу у којем је завршио играчку каријеру, у Бресту,[тражи се извор] где је остао до 1991.

По и Бордо

уреди

Муслин је провео три сезоне у Поу пре него што је прешао у Бордо 1995. године. Са тимом који је имао велики потенцијал и играче као што су Биксенте Лизаразу, Кристоф Дигари и будућа звезда светског фудбала Зинедин Зидан, Муслин је постигао добре резултате у УЕФА купу сезоне 1995/96. осигуравши место у 1/4 финалу. Међутим, добио је отказ пролећа 1996. године због лоших резултата у првенству, што значи да није водио екипу у 1/4 финалу, где су Жирондинци изгубили од фаворита Милана.

Ланс

уреди

Муслин је преузео ФК Ланс лета 1996. године. Водио је тим у Првој лиги, све док није добио отказ 11. марта 1997.

Ле Ман

уреди

Године 1997, преузео је ФК Ле Ман, али после свега неколико месеци добио је отказ новембра 1997.

Видад

уреди

У сезони 1998/99, преузео је ФК Видад из Казабланке.

Црвена звезда

уреди

Његов бивши клуб Црвена звезда, позвао га је лета 1999. Муслин је преузео екипу 20. септембра, која се налазила у тешкој ситуацији после отказа Милољуба Остојића због лошег старта у лиги и срамног пораза „код куће“ резултатом 0:1 (утакмица је одиграна у Софији због забране летова над ФР Југославијом због НАТО бомбардовања) од стране Монпељеа у сезони 1999/00. Поред тога што није успео да победи француски тим и да се пласира у 2. коло (његова прва утакмица), Муслин је освојио дуплу круну (лигу и куп) на импресиван начин.

Освојио је титулу и наредне сезоне, али је изгубио у финалу купа од вечитог ривала, Партизана.

Поднео је оставку 30. септембра 2001. године из непознатих разлога.

Левски

уреди

Марта 2002. године Левски из Софије отпустио је тренера усред сезоне и понудио Муслину посао, а он је то на најбољи начин искористио, освојивши лигу и куп. Добио је отказ априла 2003. због заостатка Левског од 8 бодова за водећим тимом. Тим је касније освојио куп.

Црвена звезда, по други пут

уреди

У јуну 2003. године, Црвена звезда га је позвала поново, после одласка Зорана Филиповића. Пролећа 2004. године, Муслин је освојио нову дуплу круну. Разлаз са Црвеном звездом је и овај пут био пун контроверзних изјава. После освајања титуле, Муслин је желео да више учествује у довођењу играча, директно инсистирајући да му се повећају могућности у раду клуба, као што је то случај са менаџерима у Енглеској. Председник Црвене звезде, Драган Џајић, није желео ништа да чује у вези тога. У једном тренутку, Џајић је изјавио медијима како је Муслин „најгора особа коју је икад срео“.[1]

Металург

уреди

Следећи клуб којег је преузео Муслим је био украјински Металург, којег је водио осредње успешно у сезони 2004/05. Дао је отказ 8. марта 2005, а као разлог је навео не сагласност са управом у вези будућности клуба. Његов отказ је дошао после 17. кола када је Металург заузео трећу позицију у Премијер лиги.[2]

Локерен

уреди

У мају 2005. преузео је Локерен где се задржао до децембра исте године.

Локомотива

уреди

Децембра 2005, Муслин је преузео Локомотиву. Са звездом клуба Дмитријем Сичевим као вођом тима, Локомотива је започела Премијер лигу у сезони 2006. у великом стилу, преузевши прво место од почетка и не изгубивши меч 18 узастопних утакмица. Први пратилац је била екипа ЦСКА Москва, све до средине октобра, када је екипа Локомотиве изгубила водећу позицију. Муслин је већ био под притиском због ране елиминације у УЕФА купу, а после изгубљене водеће позиције добио је отказ октобра 2006.

Локерен, по други пут

уреди

Дана 26. новембра 2006, Муслин се вратио у ФК Локерен. Стигао је усред лоше форме екипе која је заузимала 13. место. Међутим, Муслин није успео да подигне форму екипе али је ипак на крају избегао испадање из Прве лиге завршивши на позицији 16. (од 18 тимова). Лета 2007, Муслин је замењен.

Химки

уреди

Дана 7. септембра 2007, Муслин је представљен као нови тренер ФК Химки. У време када је дошао, Химки је заузимао 11. место у Премијер лиги, само три бода изнад зоне испадања. Под његовим вођством, Химки је сезону завршио на 9. позицији, пет бодова више од зоне испадања. У сезони 2008, после 5. кола, Химки је заузимао последњу, 16. позицију изгубивши од Рубина. 14. априла 2008, Муслин је добио отказ.

Динамо Минск

уреди

Дана 17. септембра 2008. године, Муслин је постављен за новог тренера Динама Минск, али само десет месеци касније, 27. јула 2009. године, Муслин је добио отказ у Белоруском клубу.

Анортозис

уреди

Дана 7. августа 2009. потписује уговор са Анортозисом, једним од најпопуларнијих кипарских клубова, тимом који је претходне сезоне имао фантастичан наступ у Лиги шампиона. Добио је отказ 2010, због елиминације у 1/4 финалу националног купа, иако је тим заузимао другу позицију у првенству.

Краснодар

уреди

2011. потписује за руски Краснодар. Овај тим је тренирао до августа 2013 године.

Амкар Перм

уреди

Дана 17. јуна 2014. Муслин је именован за новог тренера Амкар Перма. Али након завршетка првог дела сезоне 2014/15, отпуштен је због слабих резултата.

Стандард Лијеж

уреди

Дана 5. јуна 2015. постављен је за новог тренера Стандарда из Лијежа. На клупи овог клуба је би свега непуна три месеца, тачније до краја августа.

Србија

уреди

Почетком маја 2016. године, постављен је за новог селектора репрезентације Србије.[3] Током квалификација за Светско првенство у Русији бележио је добре резултате са националним тимом. Србија је те квалификације завршила као првопласирана у групи, испред Републике Ирске. Упркос томе, његов мандат на месту селектора Србије окончан је крајем октобра 2017. године.[4]

Ал-Феиха

уреди

Октобра 2018. преузео је саудијски фудбалски клуб Ал-Феиху. На клупи овог тима се задржао до фебруара 2019. године.

Успеси

уреди

Као играч

уреди

Као тренер

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Интервју са Муслином”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 14. 4. 2013. 
  2. ^ „Муслин није више тренер Металурга”. B92. 8. 3. 2005. 
  3. ^ „NOVI SELEKTOR Slavoljub Muslin preuzeo "orlove"!”. Приступљено 5. 5. 2016. 
  4. ^ „Спортски журнал: Муслин више није селектор Србије!”. Приступљено 29. 10. 2017. 

Спољашње везе

уреди