Светлана Велмар Јанковић
Светлана Велмар Јанковић (Београд, 1. фебруар 1933 — Београд, 9. април 2014)[1][2][3] била је српска књижевница и академик САНУ.[4]
| Светлана Велмар-Јанковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. фебруар 1933. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 9. април 2014. (81 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Награде | Награда Исидора Секулић НИН-ова награда Андрићева награда |
Биографија
уредиКћерка је Владимира Велмар Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату и Милице рођ. Вуловић. Мајка је под псеудонимом "Мими Вуловић" објавила неколико својих радова у часопису „Мисли” Ранка Младеновића.[5] Њен деда по мајци је био Велислав Вуловић (1865-1931), инжењер, министар и председник београдске општине,[1] док је деда стриц Светислав Вуловић био књижевни историчар и историчар.
Бежећи од рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац.[6]
После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“.[7]
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.
У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.[8]
Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.[9]
Награде
уредиДобитница је многобројних књижевних награда.[10]
- Награда „Исидора Секулић”, за књигу есеја Савременици, 1967.
- Андрићева награда, за збирку приповедака Дорћол, 1981.
- Награда „Меша Селимовић”, за роман Лагум, 1990.
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Лагум, 1992.
- Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу есеја Уклетници, 1993.
- Награда „Борисав Станковић”, за књигу приповедака Врачар, 1994.
- НИН-ова награда, за роман Бездно, 1995.[11]
- Књижевна награда „Невен”, за збирку приповедака Књига за Марка, 1998.
- Књижевна награда „Политикиног Забавника”, за збирку приповедака Књига за Марка, 1998.
- Награда „Стефан Митров Љубиша”, 2002.
Дела
уредиЊена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.[12]
Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.
- Ожиљак (1956, друго, прерађено издање 1999)
- Лагум (1990)
- Бездно (1995)
- Нигдина (2000)
- Востаније (2004)
- Збирке приповедака и записа
- Дорћол (1981)
- Врачар (1994)
- Гласови (1997)
- Књига за Марка (1998)
- Очаране наочаре* приче о Београду (2006)
- Седам мојих другара (2007)
- Врачар (2016, проширено издање, допуњено новелама „Улица Молерова“ и „Улица Коларчева“, постхумно)
- Записи са дунавског песка (2016, постхумно)
- Светилник (1998)
Референце
уреди- ^ а б „Преминула Светлана Велмар Јанковић”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2024-04-05.
- ^ „Преминула Светлана Велмар Јанковић”. Politika Online. Приступљено 2024-04-05.
- ^ „Preminula Svetlana Velmar Janković”. Blic.rs (на језику: српски). 2015-11-27. Приступљено 2024-04-05.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 34. ISBN 86-331-2112-3.
- ^ Лука Мичета: "Дух побуне", Београд 2015.
- ^ „Legat br. 4[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2015. г. Приступљено 1. 02. 2015. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ „Светлана Велмар-Јанковић”. Просвета. Приступљено 28. 1. 2018.
- ^ „Светлана Велмар Јанковић (1933-2014)”. Архивирано из оригинала 05. 11. 2016. г. Приступљено 10. 04. 2014.
- ^ Светлана отишла тихо, како је и живела („Вечерње новости”, 12. април 2014)
- ^ „Представљена „Капија Балкана“”. Радио-телевизија Републике Српске. 11. 4. 2012. Приступљено 12. 4. 2012.
- ^ „Нинова награда Светлани Велмар Јанковић”. Библиотека Пожаревац. Архивирано из оригинала 27. 01. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018.
- ^ „Светлана Велмар Јанковић”. Ризница српска. Архивирано из оригинала 27. 01. 2018. г. Приступљено 27. 1. 2018.
Спољашње везе
уреди- Биографија на сајту САНУ
- Светлана Велмар-Јанковић на сајту IMDb (језик: енглески)
- Светлана Велмар Јанковић: Дорћол на Антологији српске књижевности (.docx формат)
- Светлана Велмар Јанковић: Не памтим овакво одсуство наде („Блиц“, 4. мај 2013)
- Чудесна судбина Светлане Велмар Јанковић („Блиц“, 12. август 2015)
- Лагуна (издавачка кућа) - званична веб страница. Приступљено 18. фебруара 2016.
