Рођење трагедије

Рођење трагедије из духа музике (нем. Die Geburt der Tragödie aus dem Geist der Musik) је дело немачког филозофа Фридриха Ничеа. Ово је његово прво објављено филозофско дело и заједно с „Несавременим разматрањима“ представља његову рану филозофију. Срж дела је полемика о положају трагедије у старогрчкој уметности, њеним коренима из диониских обреда, „убиством“ од стране Сократа и Еурипида и поновном рођењу у савременој култури кроз музичке драме Рихарда Вагнера.

1872

Настанак

Ниче је Рихарда Вагнера упознао 6. новембра 1868. године у Лајпцигу; само једанаест дана пре тога слушао је извођење предигри за „Тристана и Изолду“ и „Мајсторе певаче“. Био је одушевљен и, када му се пружила неочекивана прилика да, преко једне заједничке пријатељице, упозна композитора, одмах ју је уграбио. Од 1869. године он проводи све више времена са Вагнером, који му постаје не само пријатељ, већ и очинска фигура (осим што је био рођен исте године као и Ничеов покојни отац, Вагнер је на њега и личио; савремена истраживања родослова показују да су Вагнер и Ниче, у ствари, били родбински повезани преко својих мајки - ове чињенице нису били свесни). Нарочито их је зближило узајамно обожавање Шопенхауера.

„Рођењем трагедије“ господари вагнеровско-шопенхауеровски дух. Рад на делу је започет почетком 1871. године; Ниче је добио одсуство са Универзитета у Базелу, где је био професор филологије, због лошег здравља и са сестром Елизабетом отишао у Лугано, где, како она извештава, непрестано ради на новој књизи. Предговор је упутио Вагнеру, али га је касније одбацио, јер је дело требало да говори о грчкој трагедији, а не музичкој драми. Првобитни назив дела био је „Грчка веселост“.

Почетком априла свраћа код Вагнера у Трибшен, вероватно поневши дело да покаже Вагнеру; након овог боравка, Ниче је, сасвим својевољно, изменио књигу и приближио је Вагнеровим ставовима. Крајем године написао је нови „Предговор Рихарду Вагнеру“.

Издања

Књига је издата почетком 1872. године, са горепоменутим предговором. Објављена је од стране Вагнеровог издавача, Фрича. Друго издање изашло је из штампе 1874. године, а у њега Ниче уноси и неке текстуалне измене. Пошто се касније у доброј мери одаљио од ставова изнетих у „Рођењу трагедије“, Ниче се у трећем издању из 1886. њега готово и одрекао: уз ово издање изашао је, као нови предговор, његов „Покушај самокритике“.

У „Покушају самокритике“, Ниче, сада већ зрели филозоф, жестоко критикује своје првенче: „Понављам, данас је то за мене немогућа књига - лоше написана, незграпна, мучна, помамна на сликовито изражавање и збркана због силне сликовитости, сентиментална, ту и тамо зашећерена до женствености, неједнака у темпу, без воље да постигне логичку чистоту, веома уверена у себе па зато пренебрегава доказивања, као књига за посвећене, као „музика“ за оне што су крштени у име музике, од самог почетка повезани заједничким и ретким уметничким доживљајима, као знак распознавања за крвне сроднике in artibus - надмена и сањарска књига која се од profanum vulgus „образованих“ већ унапред ограђује још више него од „народа“, али која, како је доказало и доказује њено дејство, мора прилично добро да се разуме и у проналажењу сличних сањара па да их одмами на нове тајне путеве и игралишта“.

У издању из 1906. године (шест година након Ничеове смрти), наслов је промењен у „Рођење трагедије, или: Хеленство и песимизам“. Самом Ничеу се тај наслов својевремено чинио бољим, тако да ова измена није без основа.

Садржај

Књига се састоји из 25 одељака; у првој половини, Ниче се бави положајем трагедије у Старих Грка. До промене долази у 16. делу, када се расправа о трагедији претвара у хвалоспев Вагнеровој музичкој драми; до овог дела, студија је, у суштини, већ готова, и даљи текст чини се као да је вештачки накалемљен.

Од самог почетка, Ниче, полазећи од Шопенхауерове песимистичке филозофије и Вагнерових естетичких теорија, тврди да је у Старој Грчкој постојао дуализам Аполон-Дионис, који се односио на чисто културна питања (чини се да Ниче старогрчки религију и мит изједначује са њиховом уметношћу). Тврди да је првобитна трагедија у почетку била само хор, који је певао диониске дитирамбе током оргијастичних светковина посвећених овом богу (што је каснија наука и потврдила). Дионис представља пијанство и губитак индивидуализма, а уметност којом се он изражава јесте музика; Аполон, пак, сталожено је божанство индивидуализма и сна, шопенхауеровске „представе“. Ничеово схватање је супротно општеприхваћеном ставу о Грцима као срећном и наивном народу: за њега, они су се грчевито борили са песимизмом.

„За њихова два уметничка божанства, Аполона и Диониса“, пише Ниче, „везује се наше сазнање да у хеленском свету постоји огромна супротност, по пореклу и циљевима, између ликовне уметности, аполонске, и неликовне уметности музике, као Дионисове...“ Док је Аполон штитио својом „представом“ од ужаса постојања, диониско пијанство га је човеку откривало. Савршено јединство ова два принципа, „диониско у аполонском руху“, постогнуто је у зрелој трагедији Есхила и Софокла. Ниче подржава Шилерово виђење да је „увођење хора одличан корак, којим се сваком натурализму у уметности отворено и поштено објављује рат“. Недостижна узвишеност и удаљеност трагедије јесте оно што човеку омогућује да осети дух мита - а ни један народ, како верује, нема вредност ако нема мит.

Равнотежу између диониског и аполонског принципа нарушио је, под утицајем Сократове „оптимистичке“ мисли, Еврипид, који је у своју трагедију почео да уводи натурализам. „Еурипид је у извесном смислу био само маска: божанство што је проговорило из њега није био Дионис, па ни Аполон, него један сасвим новорођени демон, по имену Сократ. То је нова супротност: дионизијско и сократско начело, а уметничко дело хеленске трагедије умрло је у том сукобу“. Трагедија је, као последица Сократовог рационалисања и моралисања, пропала и утрла пут комедији, облику далеко мање вредност и узвишености.

Сократ је, штавише, за Ничеа први „нихилиста“: неко ко се одриче живота и жуди за смрћу: „Он се јавља као први који је помоћу тога нагона за науку могао не само да живи него - што је много више - и да умре; зато је слика Сократа на умору, човека знањем и разлозима ослобођеног страха од смрти, грб што над капијом науке сваког подсећа на њено опредељење, тј. да постојање представи схватљиво и самим тим оправдано... Док је у свих људи нагон управо стваралачка афирмативна снага, а свест се понаша критички и хоће да одвраћа, у Сократа нагон постаје критичар а свест стваралац - права чудовишност perdefectum... Треба само предочити последице Сократових ставова: „Врлина је знање; греши се само из незнања; срећан је човек што је пун врлина“. У та три основна обрасца оптимизма налази се смрт трагедије“.

На крају, Ниче хвали Вагнерова дела као дионизијски препород уметности.

Реакције

За разлику од Ничеових каснијих књига, „Рођење трагедије“ је одмах изазвало реакције, и то углавном негативне. Први се огласио Улрих фон Виламовиц-Мелендорф, који је 1. јуна објавио чланак „Филологија будућности“ (као очигледна алузија на Вагнерову „Уметност будућности“). Критиковао је Ничеа како изврће историјске чињенице у Вагнерову корист. На Мелендорфов напад одговорио је Ничеов пријатељ Роде „Отвореним писмом Рихарду Вагнеру“, што је овога касније нагнало да изда други део своје „Филологије будућности“, чиме се бесмислен сукоб око Ничеовог дела продубио. Напослетку је и сам Вагнер устао да брани Ничеа својим „Отвореним писмом Фридриху Ничеу, професору класичне филологије на Универзитету у Базелу“, називајући Мелендорфа „сељачком свађалицом“.

Напослетку, из читавог овог сукоба најгоре је изашао Ниче. Када се вратио на Универзитет, схватио је да су се остали професори од њега отуђили, не само зато што је стао на страну Вагнера и његових савремених схватања, већ је и теми у „Рођењу трагедије“ пришао крајње непрофесионално. Одржао је само једно предавање у овом периоду, а и њему су присуствовала само два нефилолога.