Википедија

Роберт Штолц

Robert Stolz (1880-1975), аустријски диригент и композитор

Роберт Елизабет Штолц (нем. Robert Elisabeth Stolz, 25. августа 1880 – 27. јуна 1975.) био је аустријски текстописац и диригент, као и композитор оперета и филмске музике.

Роберт Штолц
Роберт Штолц 1915. године
Датум рођења(1880-08-25)25. август 1880.
Место рођењаГрац
Датум смрти27. јун 1975.(1975-06-27) (94 год.)
Место смртиБерлин

Биографија

уреди
 
Роберт Штолц 1970. године

Штолц је рођен у Грацу од оца диригента и композитора Јакоба Штолца, и мајке концертне пијанисткиње Иде Бонди. Са седам година је био на турнеји по Европи као пијаниста, свирајући Моцарта.[1] Студирао је на Бечком конзерваторијуму код Роберта Фукса и Енгелберта Хампердинка. Од 1899. дириговао је у Марибору (тада званом Марбург), Салцбургу и Брну пре него што је наследио Артура Боданцког у Позоришту на реци Вин 1907.[2]Тамо је, између осталог, дириговао и првом извођењу Храброг војника (нем. Der tapfere Soldat) Оскара Штрауса 1908. године, пре него што је 1910. постао слободни композитор и диригент. У међувремену је почео да компонује оперете и појединачне песме и постигао низ успеха на овим пољима.

Након што је служио у аустријској војсци у Првом светском рату, Штолц се углавном посветио кабареу и преселио се у Берлин 1925. Око 1930. почео је да компонује музику за филмове, као што је први немачки звучни филм Два срца у двочетвртинском такту (нем. Zwei Herzen im Dreivierteltakt), чији је насловни валцер брзо постао јако популаран.

Успон нацистичке Немачке навео је Штолца да се врати у Беч, али је и даље остао активан у Берлину. Путовао је аутомобилом између два града, па је у гепеку своје лимузине кријумчарио Јевреје и политичке избеглице преко немачко-аустријске границе. То му је пошло за руком 21 пут. Затим је дошао Аншлус и он се поново преселио, прво у Цирих, а затим у Париз, где је 1939. интерниран као непријатељски странац. Уз помоћ пријатеља пуштен је на слободу и 1940. године стигао је у Њујорк.[3]

 
Биста Роберта Штолца у Бечком градском парку

У Америци, Штолц је стекао славу својим концертима бечке музике, почевши од „Ноћ у Бечу“ (енгл. A Night in Vienna) у Карнеги холу. Као резултат тога, добио је многе позиве да компонује музику за емисије и филмове, и добио је две номинације за Оскара: „Валцер у облацима“ за Пролећну параду је номинован за најбољу оригиналну песму 1941. године, а његова музика за Догодило се сутра (енгл. It Happened Tomorrow) је номинован 1945. за најбољу музику у драми или комедији.

1946. Штолц се вратио у Беч, где је живео до краја живота. Шездесетих и седамдесетих година 20. века направио је бројне снимке оперета композитора као што су Јохан Штраус, Франц Лехар, Емерих Калман и Лео Фал.

1952. почиње да компонује за Бечку ревију на леду. Своју прву од 19 ледених оперета („Вечно вече“) посветио је европској шампионки Еви Павлик. Године 1970, поводом свог 90. рођендана, проглашен је за почасног грађанина Беча. Одликован је и Великом медаљом части Беча, као тек други музичар који је икада добио то признање (после Рихарда Штрауса).

У каснијим годинама користио је диригентску палицу наслеђену од Франца Лехара, која је првобитно била у власништву Јохана Штрауса и садржавала је Штраусове иницијале угравиране у сребру.

После смрти у Берлину 1975. године, биста Роберта Штолца је изложена у фоајеу Бечке државне опере.[4] Сахрањен је у близини Јоханеса Брамса и Јохана Штрауса II у Средишњем бечком гробљу, а статуе су му подигнуте у Бечком Штатпарку, Пратеру, Берлин-Груневалду, Штутгарту, Баден-Бадену и другим местима широм Немачке и Аустрије. По њему је назван и један трг у Бечу Роберт-Штолц Плац, баш тамо где је живео до своје смрти - недалеко од Опернринга у Бечу, у близини Државне опере. По њему су назване улице широм Немачке (Диселдорф, Улм, Висбаден, Ален, Бремен) и Аустрије (Линц, Грац, Филах). Појавио се и на серији пригодних поштанских марака у Аустрији и Немачкој, као и у Мађарској, Уругвају, Парагвају, Северној Кореји и Сан Марину.

Одабране оперете

уреди
  • Срећница (нем. Das Glücksmädel, 1910)
  • Плес до среће (нем. Der Tanz ins Glück, 1921)
  • Крчма код белог коња (нем. Im weißen Rößl, 1930), заједно са Ралфом Бенацким
  • Кад цветају мале љубичице (нем. Wenn die kleinen Veilchen blühen, 1932)
  • Изгубљени валцер (нем. Der verlorene Walzer, 1933)
  • Венера у свили (нем. Venus in Seide, 1937)

Одабране песме

уреди
 
Меморијал Роберта Штолца у Пратеру
  • "Servus Du" (1912)
  • "Wien wird erst schön bei Nacht"
  • "Im Prater blühn wieder die Bäume"
  • "Das ist der Frühling in Wien"
  • "Du, du, du sollst der Kaiser meiner Seele sein." (1916)
  • "Hallo, du süsse Klingelfee" (1919)
  • "Salome, schönste Blume des Morgenlands" (1920)
  • "Ich will deine Kameradin sein"
  • "Die ganze Welt ist himmelblau"
  • "Zwei Herzen im Dreivierteltakt"
  • "Das Lied ist aus" (Frag nicht warum) (1930)
  • "Wiener-Café" (Waltz)
  • "Adieu mein kleiner Gardeoffizier"

Изабрана филмографија

уреди

Опширније на: IMDB Robert Stolz

Извори

уреди
  1. ^ The Oxford Dictionary of Music 2nd ed. (1995), Oxford University Press. ISBN 0-19-869162-9.
  2. ^ Stolz, Robert (1983). The barbed wire waltz : the memoirs of the last waltz king : based on tapes, documents, and stories told by Robert and Einzi Stolz. Einzi Stolz, Aram Bakshian. Melbourne, Australia: R. Stolz Pub. Co. ISBN 0-9592017-0-X. OCLC 12262651. 
  3. ^ „Johann Strauss Society: Robert Stolz”. Johann Strauss Society of Great Britain. Архивирано из оригинала 30. 09. 2011. г. Приступљено 2008-10-01. 
  4. ^ „Robert Stolz (1880-1975)”. Mahler Foundation (на језику: енглески). 2015-01-06. Приступљено 2022-08-21. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Роберт_Штолц&oldid=28751198”