Иван Рафаел Родић
Иван Рафаел Родић, познат и као Иво Родић (итал. Giovanni Raffaele Rodic; Нурковац, 15. јун 1870 — Славонска Пожега, 10. мај 1954) био је хрватски фрањевачки прелат, који је служио као први надбискуп римокатоличке Београдске надбискупије између 1924. и 1936. године.[1][2][3][4]
| Иван Рафаел Родић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Друга имена | Иво Родић |
| Датум рођења | 15. јун 1870. |
| Место рођења | Нурковац, Славонија, Аустроугарска |
| Датум смрти | 10. мај 1954. (83 год.) |
| Место смрти | Славонска Пожега, ФНРЈ |
| Образовање | Католичко-теолошки факултет Универзитета у Бечу Универзитета у Бечу |
Биографија
уредиРодић је рођен 15. јуна 1870. године у селу Нурковац. Као фрањевац, дипломирао је на Католичко-теолошком факултету Универзитета у Бечу и почео да предаје теологију у Баји 1893. године, где је остао до 1898. године.[2][5]
Постао је опат фрањевачког самостана у Бечу и провинцијал неколико самостана на простору данашње Хрватске.[2] У периоду између 1881. и 1884. године био је први човек провинције Светог Јована Капистранског, која је обухватала Срем, Славонију и већи део јужне Мађарске.[5] Године 1884, Родић је у својству провинцијала одбио захтев Ивана Антуновића да помогне покретање новина за Буњевце у Бачкој, плашећи се противљења власти, али је подржао њихов матерњи језик и преносио им вести из Хрватске. Антуновић је ипак успео да покрене буњевачки лист Невен, а Родић је 1909. године написао неколико чланака у листу.[5] Родић је касније постао визитатор, обилазећи бројне самостане широм Европе и Сједињених Држава.[2]
Дана 10. фебруара 1923. године, Родић је постао апостолски администратор новостворене Банатске апостолске администрације и преселио се у Велики Бечкерек.[2][4] Наредне године, 9. октобра именован је за београдског надбискупа[2][3][4] и устоличен 7. децембра.[6][7]
Дана 28. новембра 1936. године морао је на захтев Свете столице поднети оставку на свој положај. Дугови сјеменишта у Загребу "Кризин" - које није хтела помоћи и подмирити не баш тако велике дугове тадашња влада ни краљ, били су узрок оставке. Тог дана је напустио Београд и отишао у Хрватску Костајницу. На његово место је дошао професор богословије др. Јосип Ујчић, који је полако успио средити замршену ситуацију. Родићу је остао наслов надбискупа Пловдивског - то је једна некадашња надбискупија у Тракији, у данашњој Бугарској.[4]
Референце
уреди- ^ „Giovanni Raffaele Rodic”. Catholic-Hierarchy. Приступљено 2008-12-24.
- ^ а б в г д ђ Leopold Gedö (1926) [1887]. „P. Ivan Rafael Rodić”. Zbirka portreta i biografija znamenitih ljudi kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca. New York Public Library. Приступљено 2011-09-13.
- ^ а б „Istorija”. Roman Catholic Archdiocese of Belgrade. Приступљено 2011-09-13.
- ^ а б в г „Metropolitan Archdiocese of Beograd Serbia”. GCatholic.org. Приступљено 2011-09-13.
- ^ а б в г Skenderović, Robert (2006). „Sudjelovanje slavonskih franjevaca u nacionalnom pokretu podunavskih Hrvata tijekom 19. i početkom 20. stoljeća”. Scrinia slavonica (на језику: хрватски). 6: 194. Архивирано из оригинала 18. 6. 2022. г.
- ^ "Политика", 8. дец. 1924, стр. 5
- ^ "Илустровани лист"; 1924. бр. 51; стр. 2
Спољашње везе
уреди
Медији везани за чланак Иван Рафаел Родић на Викимедијиној остави- Иван Рафаел Родић на сајту catholic-hierarchy.org
