Радивоје Динуловић
Радивоје Динуловић (рођ. Рудолф Бенедикт) (Београд, 1. август 1880 – Врњци, 3. август 1941) био је глумац, позоришни редитељ, управник и оснивач више позоришта у Југославији и Србији.
| Радивоје Динуловић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Друга имена | Рудолф Бенедикт |
| Датум рођења | 1. август 1880. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 3. август 1941. (61 год.) |
| Место смрти | Врњци, Србија |
| Занимање | редитељ и глумац |
| Породица | |
| Супружници | Слава Динуловић |
| Деца | Предраг Динуловић Мила Динуловић Величковић |
Биографија
уредиРудолф Бенедикт рођен је 1. августа 1880. године, у Београду, у јеврејској породици. Као младића, његов отац, богати трговац, послао га је на школовање у Беч, затим у Швајцарску. Али Рудолф је волео глуму. Враћа се у земљу и отац га се одриче због одустајања од трговачке каријере и школовања. Рудолфа усвајају Светислав (путујући глумац и комичар) и Мирјана Динуловић, који му дају име Радивоје Динуловић. Завршио је пет разреда гимназије.[1]
Први пут ступио је на сцену, као глумац, 1895. године у путујућој дружини Ђуре Протића у Ваљеву, и у њој се задржао до 1897. године.
Од 1897. до 1900. године био је, прво, помоћни сценариста Михаилу Рисантијевићу, а затим самостални сценариста у Народном позоришту у Београду.
Од 1900. до 1912. године радио је у Хрватском народном позоришту у Осијеку, изузев 1906. и 1907. године, кад је био у путујућој трупи Петра Ћирића.
Од 1913. до 1914. године био је ангажован у Дубровачком позоришту.
Један део окупације у току Првог светског рата провео је у заробљеничком логору у Нежидеру, где се бавио и позориштем. Након две године, Аустријанци га пуштају из логора јер је његова жена била држављанка Аустроугарске. Члан Хрватског народног позоришта у Вараждину постао је 1916. године.
Основао је, 1917. године, заједно са глумцем Николом Хајдушковићем, путујуће позориште. Од 1917. до 1919. године су путовали и давали представе по Босни, Сарајеву, Црној Гори, Далмацији и Војводини. [2]Од 1920. до 1922. године био редитељ, административни секретар и технички шеф Народног позоришта у Сарајеву.
Од 1923. до 1925. године био је, један од оснивача, управник и редитељ Народног позоришта у Суботици, од 1925. до 1927. године редитељ и артистички управник Градског позоришта у Битољу, 1928. године редитељ у Народном позоришту у Лесковцу. Од 1928. до 1929. године, поново, редитељ Градског позоришта у Битољу, под управом Роберта-Матека Матијевића и онда је значајно допринео спајању тог позоришта са Градским позориштем у Нишу, при чему је образовано Позориште Моравске бановине. У њему је био главни редитељ и убрзо, после смењивања Роберта Матијевића, и његов по реду други управник до почетка 1932. године.
У Позоришту Моравске бановине радио је као редитељ до 1935. године, када је пензионисан, али је исте године реактивиран и постављен за редитеља Градског народног позоришта у Крагујевцу, које је 1936. године постало НПДб.
Четрдесетогодишњицу свога уметничког рада прославио је 12. фебруара 1935. године, у Нишу. Одликован је Орденом Светог Саве V степена. Када су нацисти окупирали Србију, склонио се у Врњачку Бању. Тешко је подносио терет неизвесности, јер није знао шта му је са кћерком и сином. Не желећи да га гестаповци открију, одлучио је да сам себи прекрати живот и обеси се.[3]
Супруга Слава рођ. Марковић и ћерка Мила, удата Величковић, биле су глумице, а син Предраг, наставља очеву традицију глуме и режије.
Режије
уредиРадивоје Дануловић режирао је дела:
Референце
уреди- ^ „ДИНУЛОВИЋ Радивоје | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-17.
- ^ Милошевић, Александра (2014). Ковачевић, Момчило, ур. Путујућа позоришта у Србији од друге половине XIX века до 1945. Београд: Музеј позоришне уметности Србије. стр. 56. ISBN 978-86-80629-76-6.
- ^ Vesnić, Milenko R. (1997). „Jevreji na srpskoj pozorišnoj sceni tokom 19. i 20. veka”. Zbornik 7 : Studije, arhivska i memoarska građa o Jevrejima Jugoslavije, Jevrejski istorijski muzej - Beograd = Jewish studies 7 : Studies, archival and memorial materials (about Yugoslav Jews), Jewish historical museum - Belgrade (на језику: српски). 7: 210—231. ISSN 0353-0612. Архивирано из оригинала 26. 02. 2021. г. Приступљено 18. 03. 2021.