Пруга Београд—Бар

Легенда

електрификација

25 kV AC

ка Новом Саду и Шиду

Београд главна

Београд центар

Топчидер

ка Панчеву

Топчидер Теретна

Раковица

Кијево

ка Батајници

ка Нишу

Ресник

ка Крагујевцу

Граница територије града Београда

Бела Река

Барајево

Рудник угља Колубара

Лазаревац

Лајковац

Спортски аеродром Дивци

Ваљево

Клисура реке Градац

Градац

Косјерић

Пожега

ка Краљеву

Узићи

Злакуса

Севојно

Ужице–теретна

Ужице

Стапари

Сушица

Бранешци

Тунел Златибор (6168 m)

Златибор

Граница СРБ/БиХ

Јабланица

Штрпци

Граница БиХ/СРБ

Прибој

Пољице

Прибојска бања

Пријепоље

Пријепоље–теретна

Врбница

Граница СРБ/ЦГ

Бијело Поље

Мојковац

Колашин

1032 m

Матешево

Тунел Островица (3827 m)

Требесица

Тунел Требесица (5122 m)

Братоножићи

Мала ријека

Мост изнад Мале ријеке

Биоче

ка Никшићу

2,6

Подгорица

Зетатранс

Комбинат алуминијума

ка Скадру

Голубовци

Зета

Река Морача

Мост Морача

Лесендро

Скадарско језеро

Мост Танки рт

Вирпазар

Тунел Созина (6172 m)

Сутоморе

Шушањ

Бари, Крф

Бар

Лука Бар

Магистрална пруга Београд—Бар је међудржавна железничка линија изграђена у време СФР Југославије, дужине 476 km. Повезала је главни град државе са морском луком. Изградња пруге је трајала 25 година, у периоду од 1951. до 1976. године. Део пруге у Србији (Ресник—Пожега—Врбница) је класификован као магистрална пруга 108.

Пре Другог светског рата је планирано повезивање Београда са Котором (Београд—Ваљево—Пожега—Ужице—Златибор—Прибој на Л, Пријепоље—Бијело Поље—Равна Река—Мојковац—Колашин—Горња Морача—Боан—Шавник—Трубјела—Котор), с чиме би се везале пруга Никшић—Подгорица и пруга из Косовске Митровице.^[1]

Изградња пруге

Привредни савет Владе ФНР Југославије, 20. јула 1951. године, одобрио је садашњи правац пруге Београд — Ваљево — Ужице — Титоград (данас Подгорица) — Бар, па су наредне године, 1952, почели радови на деоницама, Ресник — Ваљево и Титоград — Бар, а 1955. године и на деоници Прибој — Пријепоље. Међутим, радови на прузи су веома споро одмицали све до „Ужичког саветовања“, 1965. године, које је донекле ублажило трзавице о начину финансирања између републичких руководства. Закон о изградњи ове пруге у СФРЈ је донет 1966. године, али је већ 1971. закон укинут, а даљу изградњу су преузеле одвојено СР Србија и СР Црна Гора. Пруга је комплетирана 27. новембра 1975. године спајањем шина десетак километара јужно од Колашина. Пруга Београд—Бар је била највећи и најскупљи инфраструктурни пројекат у време СФР Југославије.^[2] Изградња пруге је коштала око 449 милиона америчких долара, од чега су више од две трећине финансирале СР Србија и СР Црна Гора, а једну трећину федерација.^[2]

Траса пруге се простире углавном на територији Србије и Црне Горе, осим 9 km пруге који пролази кроз територију Босне и Херцеговине. На тој деоници пруге, на територији Републике Српске постоји станица Штрпци.

Градитељи

У изградњи пруге Београд-Бар као главни извођачи учествовала су следећа предузећа:

Партизански пут Београд
Жеграп Београд
Хидротехника Београд
Мостоградња Београд
Хидроградња Чачак
Планум Београд
Тунелоградња Београд
Енергоинвест Сарајево
Гоша Смедеревска Паланка
Електронска индустрија Ниш
Железничко транспортно предузеће Београд
Омладинске радне бригаде^[3]

Пуштање пруге у саобраћај

Први воз ка Бару из Београда кренуо је 30. маја 1976. године и тиме је успостављен редован саобраћај. Два дана раније, 28. маја 1976. године, пругом је прошао „Плави воз“, у коме је први путник био маршал Ј. Б. Тито са супругом, Јованком, и државним руководством свих република и Федерације. На територији Србије се налази 301 km, а на територији Црне Горе 175 km. Највиша тачка пруге је у Колашину, 1.032 m. Највећи успон је на деоници Подгорица-Бијело Поље 25 промила. Гранична станица између држава је Врбница.

Инфраструктурни подухвати

Тунели

Постоји 254 тунела у укупној дужини 114,4 km, што износи 24% дужине пруге.

Најдужи тунел је „Созина“ на деоници Подгорица—Бар од 6.170 m. Следећи тунели по дужини су „Златибор“(6.169 m)^[4], „Требешница“ (5.170 m), „Голеш“ (4.949 m), „Островица“ (3.831 m) и „Мојковац“ (3.243 m).

Највише тунела је на делу пруге Бранешци—Штрпце, у укупној дужини од 29,4 km, затим на Златибору 22 тунела у дужини од 17.940 m, на деоници Лучице—Гостун 16 тунела дужине 13.039 m, и на деоници Колашин—Братоножићи 54 тунела у дужини од 23.784 m.^[3]

Мостови

Дуж пруге постоји 234 моста у укупној дужини од 14,6 km. Од тога је 206 бетонских мостова укупне дужине 10.760 m и 28 челичних мостова дужине 3.833 m. Најдужи и најатрактивнији мост јесте мост изнад Мале ријеке, а за њим по дужини истичу се и мостови „Љубовиђа“ (450 m), „Увац“ (308 m).^[3]

Највиши железнички мост у Европи

Мост изнад Мале ријеке је један од највиших у Европи. Дужине је 498, a висине 200 m. Радови су трајали 4 године. У стубове је уграђено 23.000 m³ бетона, а челична конструкција је тежине 25.000 t.