Прогар
Прогар је насеље у градској општини Сурчин, у граду Београду. Према попису из 2011. било је 1445 становника.
Прогар | |
|---|---|
 Пут за Прогар | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Град | Београд |
| Општина | Сурчин |
| Становништво | |
| — 2011. |  1.445 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 42′ 54″ С; 20° 09′ 40″ И / 44.71501° С; 20.16121° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 60 m |
.svg)  Прогар Прогар на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 11280 |
| Позивни број | 011 |
| Регистарска ознака | BG |
Прогар је најзападније насеље територије града Београда, уједно и најзападније насеље градске општине Сурчин. Има око 1500 становника. Ту су амбуланта, основна школа, црква, као и стара породична кућа Аћимовића у Прогару.
У Прогару се налази лепо купалиште на реци Сави-такозвана Тарзан плажа. Поред купалишта на реци, напоменули бисмо и богату флору и фауну којом обилују Бојчинска шума, шума Црни Луг и околина реке.
Аутобуски саобраћај са Београдом се остварује линијом 605 (Прогар — Бољевци — Блок 45)
Историја
уреди
Материјални докази указују да су ови простори били насељени још у најстарија времена. Утврђено је да се на простору данашњег центра налазила римска некропола из периода касне антике, али и да се на овом простору живело током читавог средњег века. Почетком VI века овај простор насељавају Словени. Прогар је формиран у време најезде Турака 1521. године, кад је српско становништво, бежећи преко Саве, на месту старог спаљеног села основало насеље. У турском попису 1546. забележено је под именом Живач. Први пут под данашњим именом помиње се 1716. године, када подпада под аустроугарску власт, а 1739. године постаје део Војне границе.
У Прогару се налази археолошки локалитет Прогарски виногради.
Православни храм је изграђен 1799. године и посвећен је Св. Арханђелу Гаврилу (слави се 26. јула). Током Првог и Другог светског рата храм је претрпео знатна оштећења, али је брзо обнављан прилозима грађана.
Помиње се да је школа у Прогару почела са радом 1760. године, али први забележени подаци о ученицима датирају тек из 1802. године. Током XIX века радила је у тешким условима.
Осам младића из Прогара је страдало при покушају преласка набујале Саве, увече 25. децембра 1937. - седморица су се утопила, један је накнадно умро од промрзлина.[1]
По избијању Другог светског рата, дошло је до прекида рада основне школе. Прекид је трајао до школске 1942. године, када је ђацима српске националности наметнут програм усташке Независне Државе Хрватске. У село су тада стигли и учитељи — Хрвати, који су те године држали наставу према свом програму.
Тада долази до једног новог момента. У Прогару почиње да се активно развија народно-ослободилачка борба. До краја 1942. године из села је преко стотину младића и девојака отишло у партизанске јединице.
Партизани у село улазе илегално, најчешће ноћу и већ те године у селу и околини изводе оружане акције. Село је током 1943. године постаје слободно од фашистичке власти, повлачи се усташка жандармерија, а с њом и учитељи.
Са школском 1943/44. годином, према одлуци Окружног НО одбора за Срем започиње са радом Партизанска основна школа с првим партизанским учитељем Живком Пуцаревићем Учом. Долазило је до повремених прекида наставе због изненадног упада фашиста у село. У партизанској школи се радило на описмењавању неписмених мештана, припремани су позоришни комади и скечеви.
По одлуци Општине Земун основна школа "Јован Поповић" из Прогара се интегрисала са основном школом "Бранко Радичевић" из Бољеваца и од тада носи то име, а 1974. године је изграђена нова школска зграда.
Демографија
уредиУ насељу Прогар живи 1156 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,1 година (39,0 код мушкараца и 41,2 код жена). У насељу има 445 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,27.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).
|
| ||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 3 | 3 | ||
| 80+ | 8 | 11 | ||
| 75—79 | 7 | 28 | ||
| 70—74 | 38 | 43 | ||
| 65—69 | 45 | 50 | ||
| 60—64 | 53 | 34 | ||
| 55—59 | 33 | 45 | ||
| 50—54 | 61 | 58 | ||
| 45—49 | 77 | 61 | ||
| 40—44 | 51 | 50 | ||
| 35—39 | 38 | 45 | ||
| 30—34 | 49 | 44 | ||
| 25—29 | 49 | 45 | ||
| 20—24 | 53 | 44 | ||
| 15—19 | 51 | 47 | ||
| 10—14 | 45 | 42 | ||
| 5—9 | 45 | 31 | ||
| 0—4 | 33 | 35 | ||
| Просек : | 39,0 | 41,2 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 616 | 186 | 384 | 36 | 10 | 0 |
| Женски | 608 | 114 | 379 | 99 | 14 | 2 |
| УКУПНО | 1.224 | 300 | 763 | 135 | 24 | 2 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 285 | 64 | 1 | 0 | 78 |
| Женски | 169 | 21 | 0 | 0 | 43 |
| УКУПНО | 454 | 85 | 1 | 0 | 121 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 35 | 21 | 27 | 1 | 15 |
| Женски | 1 | 2 | 26 | 8 | 4 |
| УКУПНО | 36 | 23 | 53 | 9 | 19 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 0 | 11 | 10 | 4 | 5 |
| Женски | 2 | 8 | 8 | 11 | 28 |
| УКУПНО | 2 | 19 | 18 | 15 | 33 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 8 | 0 | 0 | 5 | |
| Женски | 5 | 1 | 0 | 1 | |
| УКУПНО | 13 | 1 | 0 | 6 | |
Референце
уреди- ^ "Време", 26. дец. 1937.
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
