Предсједнички систем
Предсједнички систем или систем предсједничке владе је уставно-политички систем организације власти у коме је начелно оштро извршена диоба власти на законодавну, извршну и судску, те је свака самостална у подручју које јој је уставом додјељено. Успостављен је Уставом САД из 1787, као први облик уставне предсједничке владе у свијету. У предсједничком систему предсједнику државе повјерена је извршна власт, а парламенту законодавна власт, чиме је у једној особи кумулирана атрибуција шефа државе и премијера. Предсједник државе начелно не може утицати на положај и рад парламента, међутим он то може чинити посредно или непосредно (преко представника своје странке у парламенту или „порука нацији“).
Државе са полупредсједничким системом.
Парламентарне републике са извршним предсједништвом бираним у парламенту.
Парламентарна република са церемонијалним предсједником, гдје предсједник владе представља извршну власт.
Уставне монархије у којима извршну власт припада монарху, а обично је врши предсједник владе.
Уставне монархије, које имају одвојеног шефа владе али краљевска породица држи политичку моћ.
Апсолутне монархије.
Једнопартијске државе.
Војне диктатуре.
Амерички модел снажно је утицао на његово увођење у многобројним државама, без обзира на то каква су начела, околности и политички разлози условили такво опредјељење. У већини земаља тзв. Трећег свијета такав уставни оквир послужио је као основа за развој предсједничког система, у коме је остварена готово потпуна доминација државног поглавара у систему организације власти. Смјена врха власти у тим државама војним или државним ударом није неуобичајена.
На простору бивше Југославије де јуре председнички систем је имала Србија и Црна Гора, али је председник заједно са саветом министара имао веома мало моћи ограничених на четири области заједничке за обе републике (економија, људска права, одбрана, међународни послови), те се систем де факто сматра парламентарним.
Историја
уредиРазвој у Америци
уредиПредседнички систем има своје корене у управљању британским колонијама из 17. века у садашњим Сједињеним Државама. Ходочасници, којима је било дозвољено да сами управљају у колонији Плимут, успоставили су систем који је користио независну извршну власт. Сваке године колонијално законодавство је бирало гувернера, као и неколико помоћника, аналогно савременим кабинетима. Затим су именовани додатни извршни званичници као што су полицајци и гласници.[1] У исто време, Британска острва су прошла кратак период републиканизма као Протекторат, током којег је Лорд заштитник служио као извршни лидер сличан председнику.[2]
Први прави председнички систем развијен је током Уставотворне конвенције Сједињених Држава 1787. године.[3] Црпећи инспирацију из претходних колонијалних влада, из енглеског англосаксонског права и од филозофа као што су Џон Лок и Монтескје, делегати су развили оно што је сада познато као председнички систем. Најважније, Џејмс Вилсон се залагао за јединствену извршну фигуру која је постала улога председника.[4] Сједињене Државе су постале прва председничка република када је Устав Сједињених Држава ступио на снагу 1789. године, а Џорџ Вашингтон је постао први председник под председничким системом.
Током 1810-их и 1820-их, шпанске колоније у Америци су тражиле независност, и неколико нових влада шпанског говорног подручја појавило се у Латинској Америци. Ове земље су обликовале своје уставе по узору на устав Сједињених Држава, и председнички систем је постао доминантан политички систем у Америци.[3] После неколико деценија монархије, Бразил је такође усвојио председнички систем 1889. године са Деодором да Фонсеком као првим председником. Латиноамерички председнички системи су искусили различите нивое стабилности, са многим периодима диктаторске владавине.[5][6][7]
Као глобални систем
уредиПо узору на друге шпанске колоније, Филипини су успоставили први председнички систем у Азији 1898. године, али је пао под америчку контролу због Шпанско-америчког рата. Председнички систем је обновљен након што су Сједињене Државе дале независност Филипинима 1946. године.[3]
Деколонизација 1950-их и 1960-их донела је са собом значајно ширење председничког система. За то време у Африци је формирано неколико нових председничких република.[3] Кипар,[8] Малдиви[9] и Јужни Вијетнам су такође усвојили председнички систем након деколонизације. Пакистан и Бангладеш су то такође учинили, али су убрзо након тога променили своје системе власти.
Још неколико земаља усвојило је председнички систем у последњим деценијама 20. века. Модификована верзија председничког система је примењена у Ирану након уставне реформе 1989. године у којој врховни вођа служи као шеф државе и апсолутна власт у овој земљи.[10] Године 1981, Палау је стекао независност и усвојио председнички систем.[11] Када је Совјетски Савез распао 1991. године, председнички систем су усвојиле нове државе које су створене, иако је већина њих усвојила друге системе власти током наредних деценија.[12] Белорусија номинално одржава председнички систем, али критичари наводе да је он трансформисан у диктатуру.[13][14][15]
Председнички систем наставља да се усваја у 21. веку. Након независности 2011. године, Јужни Судан је усвојио председнички систем.[16] Турска је 2018. године укинула свој парламентарни систем у корист председничког система, што је критиковано као покушај Реџепа Тајипа Ердогана да консолидује власт.[17][18][19]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Fennell, Christopher. „Plymouth Colony Legal Structure”. Histarch.uiuc.edu. Архивирано из оригинала 29. 04. 2012. г. Приступљено 07. 04. 2023.
- ^ Vile, M. J. (1967). The separation of powers. In: Greene, J. P., & Pole, J. R. (Eds.). „87”. A companion to the American Revolution. John Wiley & Sons. 2008.
- ^ а б в г Sundquist, James L. (1997). „The U.S. Presidential System as a Model for the World”. Ур.: Baaklini, Abdo I.; Desfosses, Helen. Designs for Democratic Stability: Studies in Viable Constitutionalism (на језику: енглески). Routledge. стр. 53—72. ISBN 0765600528.
- ^ McCarthy, Daniel J. (1987). „James Wilson and the Creation of the Presidency”. Presidential Studies Quarterly. 17 (4): 689—696.
- ^ Sondrol, Paul (2005). „The Presidentialist Tradition in Latin America”. International Journal of Public Administration. 28 (5): 517—530. S2CID 153822718. doi:10.1081/PAD-200055210.
- ^ Mainwaring, Scott (1990). „Presidentialism in Latin America”. Latin American Research Review. 25: 157—179. S2CID 252947271. doi:10.1017/S0023879100023256
.
- ^ Valenzuela, Arturo (2004). „Latin American Presidencies Interrupted”. Journal of Democracy. 15 (4): 5—19. S2CID 51825804. doi:10.1353/jod.2004.0075.
- ^ Ker-Lindsay, James (2006). „Presidential Power and Authority in the Republic of Cyprus”. Mediterranean Politics. 11: 21—37. S2CID 145444372. doi:10.1080/13629390500490379.
- ^ Heath-Brown, Nick (2015). „Maldives”. The Statesman's Yearbook 2016.
- ^ Buchta, Wilfried (2000). Who Rules Iran? The Structure of Power in the Islamic Republic. The Washington Institute for Near East Policy and the Konrad Adenauer Stiftung. стр. 22. ISBN 0944029361.
- ^ Shuster, Donald R. (1983). „Elections in the Republic of Palau”. Political Science. 35: 117—132. doi:10.1177/003231878303500108.
- ^ Hale, Henry E. (2012). „Two Decades of Post-Soviet Regime Dynamics”. Demokratizatsiya. 20 (2): 71—77.
- ^ Shipunov, G.V. (2014). „Authoritarian regime in Belarus: history of formation”. Granì. 9: 92—99.
- ^ Sannikov, Andrei (2005). „The Accidental Dictatorship of Alexander Lukashenko”. The SAIS Review of International Affairs. 25: 75—88. S2CID 154701435. doi:10.1353/sais.2005.0017.
- ^ „Why Belarus is called Europe's last dictatorship”. The Economist. 2021. ISSN 0013-0613. Приступљено 2022-03-01.
- ^ Diehl, Katharina; van der Horst, Judith (2013). „The New Electoral Law in South Sudan”. Law and Politics in Africa, Asia and Latin America. 46 (2): 215—233.
- ^ Kirişci, Kemal; Toygür, Ilke (2019). „Turkey's new presidential system and a changing west”. Brookings.
- ^ Adar, Sinem; Seufert, Günter (2021). „Turkey's Presidential System after Two and a Half Years”. Stiftung Wissenschaft und Politik.
- ^ „Turkey elections: How powerful will the next Turkish president be?”. BBC News (на језику: енглески). 2018-06-25. Приступљено 2022-03-01.
Литература
уреди- Barrington, Lowell (2012). Comparative Politics: Structures and Choices. Cengage Learning. стр. 169—. ISBN 978-1-111-34193-0.
- Peter Barenboim (2005). Biblical Roots of Separation of Powers (PDF). Moscow: Letny Sad. ISBN 5-94381-123-0.. Permalink: LC Catalog - Item Information (Full Record)
- Biancamaria Fontana, ур. (2007). The Invention of the Modern Republic. ISBN 978-0-521-03376-3.
- W. B. Gwyn, The Meaning of the Separation of Powers (1965) (no ISBN)
- Bernard Manin. Principles of Representative Government. ISBN 0-521-45891-9. (1995; English version 1997) ISBN 0-521-45258-9 (hbk), (pbk)
- José María Maravall and Adam Przeworski,, ур. (2003). Democracy and the Rule of Law. ISBN 0-521-82559-8. (hbk), ISBN 0-521-53266-3 (pbk)
- Paul A. Rahe, Montesquieu and the Logic of Liberty. 2011. ISBN 978-0-300-14125-2. (2009) (hbk), ISBN 978-0-300-16808-2 (pbk)
- Iain Stewart, "Men of Class: Aristotle, Montesquieu and Dicey on 'Separation of Powers' and 'the Rule of Law'" 4 Macquarie Law Journal 187 (2004)
- Iain Stewart, "Montesquieu in England: his 'Notes on England', with Commentary and Translation" (2002)
- Alec Stone Sweet (2000). Governing with Judges: Constitutional Politics in Europe. ISBN 978-0-19-829730-7.
- Reinhold Zippelius (2010). Allgemeine Staatslehre/Politikwissenschaft (= Political Science) (16th изд.). ISBN 978-3-406-60342-6.., § 31, C.H. Beck, Munich.
- Evan C. Zoldan, Is the Federal Judiciary Independent of Congress?, 70 Stan. L. Rev. Online 135 (2018).
- „Glossary of Statistical Terms: State Government”. Organisation for Economic Cooperation and Development (OECD). Архивирано из оригинала 24. 06. 2007. г. Приступљено 26. 2. 2017.
- „Constitution of the United States, Article IV, Section 3, Paragraph 1”. Legal Information Institute, Cornell University Law School. Приступљено 17. 10. 2015.
- „Constitution of the United States, Amendment X”. Legal Information Institute, Cornell University Law School. Приступљено 17. 10. 2015. „The powers not delegated to the United States by the Constitution, nor prohibited by it to the States, are reserved to the States respectively, or to the people.”
- Krasner, Stephen D. (2001). Problematic Sovereignty: Contested Rules and Political Possibilities. стр. 6—12. ISBN 9780231121798.
- Lynch, Katherine L. (2003). The Forces of Economic Globalization: Challenges to the Regime of International Commercial Arbitration. The Hague: Kluwer Law International. стр. 61. ISBN 9789041119940. Приступљено 4. 11. 2020.
- Axtmann, Roland (2007). Democracy: Problems and Perspectives. Edinburgh: Edinburgh University Press. стр. 136. ISBN 9780748620104. Приступљено 4. 11. 2020.
- Stein, Mark (2008). How the States Got Their Shapes. New York: HarperCollins. стр. xvi, 334. ISBN 9780061431395.
- „Official Name and Status History of the several States and U.S. Territories”. TheGreenPapers.com.
- Michael P. Riccards, „Lincoln and the Political Question: The Creation of the State of West Virginia”. Presidential Studies Quarterly. 27. 1997. online edition Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јун 2011)
- „A State of Convenience: The Creation of West Virginia, Chapter Twelve, Reorganized Government of Virginia Approves Separation”. Wvculture.org. West Virginia Division of Culture and History.
- Holt, Michael F. (200). The fate of their country: politicians, slavery extension, and the coming of the Civil War. New York: Hill and Wang. стр. 15. ISBN 978-0-8090-4439-9.
- „The 14th State”. Vermont History Explorer. Vermont Historical Society.
- „California Admission Day September 9, 1850”. CA.gov. California Department of Parks and Recreation.
- Ward, Lee (2014-12-04). Modern Democracy and the Theological-Political Problem in Spinoza, Rousseau, and Jefferson. Recovering Political Philosophy. Palgrave Macmillan (објављено 2014). стр. 25—26. ISBN 9781137475053. „Calvin's republican sympathies derived from his view of human nature as deeply flawed. Compound or mixed governments reflect the reality that human frailty justifies and necessitates institutional checks and balances to the magistrate's presumed propensity to abuse power. It was this commitment to checks and balances that became the basis of Calvin's resistance theory, according to which inferior magistrates have a duty to resist or restrain a tyrannical sovereign.”
- Galdia, Marcus (2009). Legal Linguistics. Frankfurt am Main: Peter Lang. стр. 249. ISBN 9783631594636. „[…] in the absence of a written constitution in England it may at times be difficult to determine whether a particular text belongs to the constitutional law, i.e. forms the corpus of legal constitutional acts of England […].”
- Kurland, Phillip (1986). „The Rise and Fall of the "Doctrine" of Separation of Powers”. Michigan Law Review. 85 (3): 595. JSTOR 1288758. doi:10.2307/1288758.
- Tuckness, Alex (2002). „Institutional Roles, Legislative View”. Locke and the Legislative Point of View: Toleration, Contested Principles, and the Law. Princeton University Press. стр. 133. ISBN 0691095043.
- Locke, John (1824). Two Treatises of Government. C. and J. Rivington. стр. 215.
- Price, Sara (22. 2. 2011), The Roman Republic in Montesquieu and Rousseau – Abstract, SSRN 1766947
- Schindler, Ronald, Montesquieu's Political Writings, Архивирано из оригинала 12. 10. 2013. г., Приступљено 19. 11. 2012
- Lloyd, Marshall Davies (22. 9. 1998), Polybius and the Founding Fathers: the separation of powers, Приступљено 17. 11. 2012
Спољашње везе
уреди- The Great Debate: Parliament versus Congress Архивирано на сајту Wayback Machine (9. септембар 2009)
- Castagnola, Andrea/Pérez-Liñán, Aníbal: Presidential Control of High Courts in Latin America: A Long-term View (1904-2006), in Journal of Politics in Latin America, Hamburg 2009.
