Праисторија на тлу Србије
Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем 3. века п. н. е.
Камено доба
уреди
- Фосилна вилица БХ-1 (Баланица хоминин 1) рода Хомо у Мала Баланица.[1] Уз помоћ три технике утврђено је да је фосил стар најмање 397.000 и да је вероватно старији од 525.000 година, тако да пронађена вилица спада међу најстарије европске фосиле средњоплеистоценских хоминида.[2]
Први људи
уредиНајстарији трагови људског постојања, на тлу данашње републике Србије, датирају у време последњег глацијала, око 40.000. године п. н. е.[3] То су остаци примитивних људских заједница које су бројале од 10 до 15 чланова, живеле у пећинама, израђивале оруђа и оружја од камена и костију и бавиле се ловом и сакупљањем плодова. У првој фази су ловили крупне биљоједе (џиновске јелене, дивље коње и говеда), да би са променом климе у предарктичку, ловили и мамуте, носороге, лавове и хијене. Нова промена климе и захлађење које је настало око 25.000. године п. н. е. (вирмска глацијација) довели су до нестанка ових заједница. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца,[3] а скелети неандерталца и мамута који су погинули у међусобној борби пронађени су у строгом центру Београда, испод данашње палате Албанија.[4]
Култура Лепенског Вира
уреди
Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисторијских култура,[3] културу Лепенског Вира. Археолошким истраживањима је утврђен континуитет људских станишта на 14 локација (Лепенски Вир, Власац, Падина, Хајдучка воденица, Икона, Кладовска скела и друге) крај Дунава у Ђердапу, која су постојала од око 11.000. године п. н. е. до око 5.000. године п. н. е., а период од 7.000. године п. н. е. до 5.500. године п. н. е. се назива културом Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметност (јављају се прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Основна занимања била су сакупљање плодова, лов и риболовом, док се сматра да је у последњој фази дошло до узгоја биљака и припитомљавања животиња, што је довело до стварања земљорадничко-сточарских заједница у млађем каменом добу.
Старчевачка култура
уреди
Топлија клима, довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста. Проналасци остатака угљенисаног јечма и пшенице, утврђено је да су се бавили земљорадњом, као и да су имали укопане амбаре, док кости домаћих животиња указују на бављење сточарством. Међутим, људи Старчевачке културе нису престали да се баве ловом и риболовом. О томе сведоче остаци дивљих животиња, како у кућама, тако и око њих, као и читав низ шила, спатула, харпуна и удица, који се користе приликом риболова. Скулптуре старчевачке културе, карактеришу веома реалистични прикази животиња[3], док представе људи имају јасне карактеристике жена, што сведочи о веровању ондашњих људи у култ плодности. За украшавање грнчарије, која је махом била бомбастог типа, коришћено је барботинирање, штипање, као и превлачење прстију по свежој подлози.
Винчанска култура
уреди
Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету.[5] Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих, масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине (Винчанска дама, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци и написи, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо...).[6]
Бронзано доба
уредиКултуре бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. године п. н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. п. н. е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта.[3] Између 1200. п. н. е. и 1000. п. н. е., на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце.
Гвоздено доба
уредиКрајем другог и почетком првог миленијума пне (период од 1125. године п. н. е. до 750. године п. н. е.), долази до настанка гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. п. н. е. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.
Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска,[3] које на тлу данашње Карабурме подиже свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Roksandic M., Mihailovic D., Mercier N., Dimitrijevic V., Morley M.W., Rakocevic Z., Mihailovic B., Guibert P. et Babb J. A human mandible (BH-1) from the Pleistocene deposits of Mala Balanica cave (Sicevo Gorge, Nis, Serbia) // Journal of Human Evolution, 2011, V.61, pp. 186–196.
- ^ Rink, William J.; Mercier, Norbert; Mihailović, Dušan; Morley, Mike W.; Thompson, Jeroen W.; Roksandic, Mirjana (2013). „New Radiometric Ages for the BH-1 Hominin from Balanica (Serbia): Implications for Understanding the Role of the Balkans in Middle Pleistocene Human Evolution”. PLOS ONE. 8 (2): e54608. Bibcode:2013PLoSO...854608R. PMC 3566111
. PMID 23405085. doi:10.1371/journal.pone.0054608 .
- ^ а б в г д ђ „Илустрована историја Срба 1 Архивирано 2006-09-25 на сајту Archive.today“ Београд 1989.
- ^ Зоран Љ. Николић и др. Видоје Д. Голубовић, „Београд испод Београда“ (4. допуњено издање), Београд. Nikolić, Zoran Lj (2004). Beograd ispod Beograda. Službeni list SCG. ISBN 978-86-355-0632-6.
- ^ „Винчанска култура“[мртва веза], Приступљено 23. 4. 2013.
- ^ „Винча - Праисторијска метропола“ Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2011), Приступљено 23. 4. 2013.
Литература
уреди- Срејовић, Драгослав (1981). „Културе старијег и средњег каменог доба”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 3—14.
- Срејовић, Драгослав (1981). „Културе млађег каменог доба”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 15—30.
- Срејовић, Драгослав (1981). „Културе бакарног и раног бронзаног доба”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 31—43.
- Срејовић, Драгослав (1981). „Културе средњег и позног бронзаног доба”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 44—53.
- Срејовић, Драгослав (1981). „Културе гвозденог доба”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 54—65.
