Праведни калифат
Праведни калифат/халифат или Рашидунски калифат/халифат (арап. الخلافة الراشدية), назив је којим се описује арапска, односно исламска држава у периоду прва четири калифа од Мухамедове смрти 632., познатих и као праведни калифи. Пророк није оставио јасан закон о наслеђивању и о руковођењу муслиманске заједнице. Ипак, Куран је указао да владавину међу муслиманима треба да организује шура, што у преводу значи „саветовање“. Наком Мухамедове смрти главни град Исламске државе била је Медина.[1]
На свом врхунцу се калифат простирао од Арапског полуострва, Леванта, Кавказа и северне Африке на западу, до Иранске висоравни и средње Азије на истоку. Представљао је највеће царство у историји до тог времена.[2] Такође је представљао и једно од најбрже створених царстава у историји, с обзиром да је највећи део територија освојен у непуне две деценије након настанка, при чему је освојена Сасанидска Персија на истоку; а ослабљено Ромејско царство на западу. Освојена подручја су задржана упркос унутрашњим сукобима који су ескалирале у грађански рат који ће 661. довести до стварања Омејадске династије, односно лозе калифа који представљају насљеднике Праведног калифата.
Током свог постојања, Праведни калифат је био најмоћнија економска, културна и војна сила у западној Азији. Калифат је настао након Мухамедове смрти у јуну 632. и касније расправе о сукцесији његовог вођства. Мухамедов пријатељ из детињства и блиски пратилац Абу Бакр (632–634), из клана Бану Таим, изабран је за првог калифу у Медини и он је започео освајање Арапског полуострва. Његова кратка владавина окончана је у августу 634. када је умро, а наследио га је Омар (634–644), његов именовани наследник из клана Бану Ади. Под Омаром, калифат се ширио великом брзином, заузимајући више од две трећине Византијског царства и скоро цело Сасанидско царство. Омар је убијен у новембру 644. и наследио га је Осман (644–656), члан клана Бану Умаја, кога је изабрао шесточлани комитет који је организовао Омар. Под Османом, калифат је завршио освајање Персије 651. године и наставио походе на византијске територије. Османова непотистичка политика донела му је жестоко противљење муслиманске елите и на крају су га убили побуњеници у јуну 656. године.
Касније га је наследио Али (656–661), члан Мухамедовог клана Бану Хашим, који је престоницу пренео у Куфу. Али је избио грађански рат пошто Османов рођак и гувернер Сирије Муавија (661–680) није признао његову власт, који је веровао да је Осман незаконито убијен и да његове убице треба да буду кажњене. Поред тога, трећа фракција позната као хариџити, који су били бивши присталице Алија, побунила се и против Алија и Муавије након што је одбијена арбитража у бици код Сифина. Рат је довео до распуштања Рашидунског калифата и успостављања Омејадског калифата 661. године од стране Муавије. Грађански рат је трајно учврстио поделу између сунитских и шиитских муслимана, при чему су муслимани шиити веровали да је Али први законити калиф и имам после Мухамеда, фаворизујући његову крвну везу са Мухамедом.[3]
Рашидунски калифат карактерише двадесетпетогодишњи период брзе војне експанзије праћен петогодишњим периодом унутрашњих сукоба. Рашидунска армија је на свом врхунцу бројала више од 100.000 људи. До 650-их година, поред Арапског полуострва, калифат је покорио и Левант на северу, Северну Африку од Египта до данашњег Туниса на западу и Иранску висораван до делова централне и јужне Азије на истоку. Четири калифа Рашидуна бирало је мало бирачко тело које се састоји од истакнутих чланова племенске конфедерације Курејшија под називом схура.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Успон Рашидунског калифата
- ^ Rein Taagepera (1979), "Size and Duration of Empires: Growth-Decline Curves, 600 B.C. to 600 A.D.", Social Science History, Vol. 3, 115-138
- ^ Рашидунски калифат
