Пољопривреда Грузије
Клима и земљиште у Грузији су учиниле пољопривреду једним од својих најпродуктивнијих економских сектора. У совјетском периоду, мочварна подручја на западу била су исушена и сушне области на истоку су спашене сложеним системом за наводњавање, што је омогућило грузијској пољопривреди да се прошири производња десетоструко између 1918. и 1980. године[1]. Међутим, производња је у совјетском периоду била отежана погрешном расподелом пољопривредног земљишта, као и култивисање земљишта за узгој чаја и прекомерна експлоатација[1]. Нагласак Грузије на културама као што су чај и грожђе, задржао је радну снагу у руралним подручјима на незадовољавајућем нивоу продуктивности. Око 25 одсто грузијске радне снаге било је ангажовано у пољопривреди 1990. године; 37% је било тако ангажовано 1970. У пролеће 1993. сетва пролећних култура смањена је за трећину на државном земљишту и знатном количином на приватном земљишту због недостатка горива и опреме. У првој половини 1993. укупна пољопривредна производња била је 35% мања него у истом периоду 1992. године.
Од 2011. године под усевима је било 281.000 хектара земљишта, што представља 35,0% обрадиве земље; Уписано је 1.823.000 грла стоке а пољопривредни бизнис представљао је 9,3% националног БДП-а. Прелиминарни подаци за 2012. годину показују да је допринос пољопривредног сектора 8,4% БДП-а[2] [3] [4].
Усеви
уредиГодине 1993. око 85% обрадиве земље, изузимајући воћњаке, винограде и плантаже чаја, било је под житарицама. Унутар те категорије, кукуруз је био на 40% обрадиве земље, а зимска пшеница на 37%. Други најважнији пољопривредни производ је вино. Грузија има једну од најстаријих и најбољих винарских традиција на свету; археолошки налази указују да се вино производило у Грузији већ од 300. године пре Христа[5]. Око 40 највећих винарија радило је 1990. године а произведено је око 500 врста локалних вина. Средиште индустрије вина је Кахетија у источној Грузији. Грузија је позната и по високом квалитету минералних вода, на пример Борјоми[5].
Други важни усеви су чај, агруми и плодови, који чине 18,3%, 7,7% и 8,4% пољопривредне производње Грузије. Узгој чаја и агрума ограничен је на западно приобално подручје. Чај чини 36% производње велике прехрамбене индустрије иако је квалитет грузијског чаја осетно падао под совјетском управом 1970-их и 1980-тих. Сточарство, углавном држање говеда, свиња и оваца, чини око 25% пољопривредне производње Грузије, иако висока густина и ниска механизација ометају ефикасност.
До 1992. године друге совјетске републике купиле су 95 посто прерађеног чаја у Грузији, 62 посто вина и 70 посто конзервиране робе. Заузврат, Грузија је зависила од Русије за увоз 75% жита. Једна трећина грузијског меса и 60 процената млечних производа испоручена је изван републике. Неуспех у прилагођавању ових односа допринео је грузијској кризи у храни почетком деведесетих.
Земљишта
уредиТоком совјетске ере, пољопривреда је била под апсолутним државним власништвом над свим пољопривредним земљиштем и концентрацијом производње у великим колективним фармама, које су у просеку износиле 428 хектара[6]. Када је Грузија постала независна након распада Совјетског Савеза крајем 1991. године, цела је земља била у потпуном нереду суочена с грађанским ратом. Грузијска пољопривреда се распала а земљиште коју су држале велике колективне фарме брзо је дистрибуирана сеоским домаћинствима у покушају да се избегне глад. Овај очајнички циљ је постигнут како се грузијска пољопривреда брзо опоравила 1993-1995. Опоравак је повећао обим пољопривредне производње у последњих неколико година за 25% -30% изнад најнижег нивоа из 1993. године, али је почетни колапс био толико драматичан да је пољопривредна производња у 2006. још увек била 40% нижа од оне из 1990[7].
У време совјетске владавине, Грузија је имала снажан приватни пољопривредни сектор, који је имао усеве и стоку на малим парцелама које су намењене сеоским становницима и становницима градова. У 1990. години, према званичним статистикама, приватни сектор је допринио 46% бруто пољопривредне производње, а приватна продуктивност је у просеку била двоструко већа од државних земљишта[6].
Као што је био случај са приватизацијом предузећа, председник Зиад Гамсахурдија је померио систематску земљишну реформу јер се бојао да ће локалне мафије доминирати процесом прерасподеле. Међутим, у року од неколико седмица од његовог свргавања почетком 1992. године, нова влада је донела резолуцију о земљишној реформи којом се одобравала додела земљишта од пола хектара појединцима, уз услов да се земљиште обради. У сваком селу успостављене су комисије за пописивање земљишних парцела и идентификацију оних које треба приватизовати. Ограничења су постављена на оно што би нови "власници" могли да ураде са својом земљом, а потенцијални приватни пољопривредници су се суочили са озбиљним проблемима у добијању семена, ђубрива и опреме. До краја 1993. године, више од половине обрадиве земље било је у приватним рукама. Мање парцеле су добијали бесплатно грађани из градова да би ублажили недостатак хране те године.
Грузија је у потпуности осамосталила своју пољопривреду још 1992-1993. Појединачни сектор у Грузији тренутно производи скоро 100% пољопривредне производње, у односу на 40% пре 1990. године. Премештање производње у појединачни сектор је био одраз драматичног повећања земљишних поседа руралних домаћинстава. Пре 1990, само 7% пољопривредног земљишта било је индивидуално. Деценију касније, 2000. године, 37% пољопривредног земљишта (или више од 70% обрадивог земљишта) користе самостални пољопривредници[7].
Универзалност расподеле земљишта руралним породицама произвела је мала имања. Тако је просечна величина индивидуалне фарме у Грузији 0.96 хектара, а само 5% фарми је веће од 2 хектара.
Производња самосталних имања (око 2000. године)[7]
| Величина имања | Проценти самосталних имања |
|---|---|
| До 0.5 хектара | 22.1 |
| 0.5-1 хектара | 29.7 |
| 1-2 хектара | 43.6 |
| Више од 2 хектара | 4.6 |
Инострани пољопривредници
уредиСандра Роелофс, супруга бившег председника Грузије Михаила Сакашвилија, рођена у Холандији, промовисала је програм који охрабрује афричке пољопривреднике из Јужне Африке да мигрирају у Грузију. Земља активно регрутује земљораднике из Африке како би помогла оживљавању земљорадничке пољопривреде. У 20 година од распада Совјетског Савеза, половина пољопривредног земљишта Грузије није имала усеве[8].
Недавно су индијски фармери (углавном из Панџаб) показали интересовање и улагали у пољопривреду Грузије. Пенџабски фармери су познати по свом вредном раду а Панџаб се назива кошарица хране Индије. Нажалост, већина њих се вратила у Индију, јер су се суочили са бројним проблемима у маркетингу жетве и више пута одбијали жалбе на дозволу боравка[9] [10] [11].
Закони
уредиУ 2017. и 2018. Грузија је забранила продају пољопривредног земљишта странцима по грузијском уставу. Новим уставом се каже да је пољопривредно земљиште ресурс од изузетног значаја и може бити у власништву само 'државе, самоуправног ентитета, грађанина Грузије, или удружења грузијских грађана[12].
Референце
уреди- ^ а б Georgia - Agriculture
- ^ საქართველოს სტატისტიკის ეროვნული სამსახური
- ^ „აგროქართლი - ფერმერთა სახლი”. Архивирано из оригинала 06. 06. 2013. г. Приступљено 26. 05. 2019.
- ^ „აგროქართლი - ფერმერთა სახლი”. Архивирано из оригинала 10. 04. 2016. г. Приступљено 26. 05. 2019.
- ^ а б Georgia - Crops
- ^ а б Georgia - Land Redistribution
- ^ а б в Kan, I., Kimhi, A., and Lerman, Z. (2006). "Farm Output, Non-Farm Income, and Commercialization in Rural Georgia." e-Jade – The Electronic Journal of Agricultural and Development Economics 3(2):276-286
- ^ Afrikaner Farmers Migrating to Georgia
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 02. 11. 2013. г. Приступљено 26. 05. 2019.
- ^ Georgia farms face Indian 'invasion' | India | Al Jazeera
- ^ Progress through Immigration : By Florian Biermann and Irakli Galdava : Georgia Today on the Web
- ^ Georgia temporarily lifts ban on sale of agricultural land to foreign citizens