Повеља Кулина бана
Повеља бана Кулина написана је 29. августа 1189. године (по Јулијанском календару).[1] Представља и најстарији сачувани дипломатски документ писан на народном српском језику из Босне,[2][3] и гдје је први пут поменуто словенско име града Дубровника (Epidaurum, id est Ragusium, на итал. Рагуза).
Околности настанка
уредиГодину дана пре писања ове повеље, 1188. године, римски папа шаље дубровачком надбискупу плашт и потврђује стара права цркве у Дубровнику. У писму помиње српску Босну: „regnum Servilie, quod est Bosna” („српска краљевина која је Босна”). Из таквих околности је проистекла и потреба за оваквом повељом која је и први документ ове врсте између неког босанских владара и владара суседне државе. Сврха издавања повеље је као јемство Кулина Бана према дубровачким трговцима и слободној трговини између његове државе и Дубровачке републике упућена дубровачком кнезу Крвашу.
Текст повеље
уредиПовеља је написана на српском народном језику релативно ослобођеном од утицаја црквенословенског.
Лингвиста Ватрослав Јагић за повељу Кулина бана наводи: „Листина Кулина бана од г. 1189. прво (је) и најстарије, што би писано ћирилицом и српским језиком”.[3]
- Изговор
- У име Оца и Сина и Светога духа; ја бан босански Кулин присезају тебје кнеже Крвашу;
- и всјем грађам дубровчам прави пријатељ бити вама од селје и до вјека и прав гои држати с вами;
- и праву вјеру доколе сам жив; вси дубровчане кире ходе по мојему владанију тргујуће годје си кто хоке;
- кријевати годје си кто мине; правов вјеров и правим срдцем; држати је без всакое зледи;
- развје шчо ми кто да својев вољов поклон; и да им не буде од мојих часников силе;
- и доколје у мне буду дати им савјет и помоћ какоре и себје коликоре моге;
- без всега злога примисла; тако ми Боже помагаи и сије свето евангелие.
- Ја Радоје; дијак бан писах сију книгу повелов банов; од рождества Христова тисућа и сто и осамдесет и девет љет;
- мјесеца августа у двадесет и девети дењ; усјеченије главе Иована Крститела.
- Превод на савремени српски језик
- У име Оца и Сина и Светог духа. Ја, босански бан Кулин, обећавам Теби кнеже Крвошу
- и свим грађанима Дубровчанима да ћу вам бити прави пријатељ од сада па до века. Држаћу са вама правду
- и право поверење докле год будем жив. Сви Дубровчани који ходају где ја владам могу трговати где год хоће и
- кретати се где год желе, с правим поверењем и правим срцем без било какве обавезе, осим ако ми ко подари поклон
- по својој вољи. И да им моји часници не чине никакво насиље.
- И све док су у мојој држави даваћу им помоћ као себи колико се може без икакве зле примисли; тако ми Бог помогао и ово свето еванђеље.
- Ја, Радоје банов писар, написах ову књигу банове повеље од рођења Христова хиљаду и сто осамдесет и девете године, месеца
- августа у двадесет и девети дан, (на празник) усековања главе Јована Крститеља.
Кретање
уредиПреписи повеље су све до средине 19. века били чувани у Дубровачком архиву, када их је затражио Бечки двор. Тада је из Дубровника послат по један примерак за Беч, Србију и Русију, не би ли се заштитила документа која су се сматрала једним од најстаријих што се тиче словенске писменитости. Примерак из Беча је враћен у Дубровник 1947. на захтев Југославије. За примерак који се и данас чува у Санкт Петербургу је утврђено да је најстарији од ових преписа, те се стога сматра изворником.
Документа — извори
уреди-
Опис слике: Писмо из 1188. године папе Климента III (понтификат: 1187—1191), које је упућено дубровачком надбискупу, а у коме поглавар „Свете столице“ експлицитно назива Босну — „српском краљевином”, тј. „regnum Servilie, quod eat Bosna” (Bullarium Ragusinum, стр. 31).
.jpg)
Референце
уреди- ^ Мошин 2011, стр. 52.
- ^ „дигитални документи”. www.plemenito.com. Архивирано из оригинала 29. 12. 2022. г. Приступљено 2021-08-29.
- ^ а б Институт за српски језик (2015). „Кулин бан је писао ћирилицом”. Политика: 9.
Литература
уреди- Мошин, Владимир Алексеевич, ур. (2011). Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, I, 1186-1321. Београд.
- Ћорић, Божо (2011). Повеља бана Кулина. Чигоја. стр. 195. ISBN 978-86-7558-842-9. Архивирано из оригинала 31. 10. 2020. г. Приступљено 08. 09. 2019.