Плутон (бог)

Плутон (латински: Plūtō; грч. Πλούτων, Ploútōn) у римској митологији бог подземног света, син Сатурнов и Опин, брат Јупитеров и Нептунов. Раније име бога било је Хад, што је постало уобичајеније као име самог подземља. У древној грчкој религији и митологији, Плутон представља позитивнији концепт бога који председава загробним животом. Ploutōn је често био повезиван са Плутом, грчким богом богатства, јер је минерално богатство пронађено у подземљу, и зато што је подземни бог Плутон владао дубоком земљом која је садржавала семе неопходно за богату жетву.^[1] Име Ploutōn ушло је у широку употребу са Елеусинским мистеријама, у којима је Плутон био обожаван као строги владар и као Персефонин вољени муж. Пар је примао душе у загробном животу и они се помињу заједно у верским натписима, при чему се називају се Плутон и Коре. Хад је, у контрасту с тим, имао неколико храмова и религиозних пракси, и он је приказиван као мрачни и насилни отмичар Персефоне.

Рад непознатог уметника око 1700. године: Плутон отима Прозерпину

Плутон и Хад се разликују по карактеру, али нису различите фигуре и деле два доминантна мита. У грчкој космогонији, овај бог је примио владавину подземљем, у троделној подели суверенитета над светом, при чему је његов брат Зевс владао небом, а његов други брат Посејдон је био суверен мора. Његов главни наратив у миту је о његовој отмици Персефоне, да би била његова жена и краљица његовог царства.^[2] Plouton као име владара подземног света први пут се појављује у грчкој литератури класичног периода, у делима атенских драматичара и филозофа Платона, који је главни грчки извор по његовом значају. Под именом Плутон, бог се појављује у другим митовима у споредној улози, углавном као поседник предмета потраге, а посебно у силаску Орфеја или других јунака у подземни свет.^[3]

Plūtō (генитив Plūtōnis) је латинизована форма грчког имена Plouton. Римљански еквивалент Плутона је Дис Патер, чије име најчешће значи „богати отац” и можда је директан превод имена. Плутон је такође идентификован са опскурним римским Оркусом, попут Хада именом бога подземља и подземља као места. Позајмљено грчко име Плутон понекад се користи за владара мртвих у латинској литератури, због чега неки приручници о митологији погрешно тврде да је Плутон био римски еквивалент Хада.^[4] Плутон (Pluton на француском и немачком, Plutone на италијанском) постаје најчешће име класичног владара подземља у каснијој западној литератури и другим уметничким облицима.

Хесиод

Мозаик из Каста гробнице у Амфиполису приказује Плутонову отмицу Персефоне, 4. век пне

Име Плутон се не јавља у грчкој литератури из архајског периода.^[5] У Хесиодовој Теогонији, шесторо деце Хрона и Рее су Зевс, Хера, Посејдон, Хад, Деметер и Хестија. Мушка деца деле свет у три области. Хад силом узима Персефону од њене мајке Деметер, уз сагласност Зевса. Плутос, „Богатство”, појављује се у Теогонији као дете Деметера и Јасиона: „добри Плутус, који иде целом земљом и широком површином мора, и ко год да га сретне и дође у његове руке, тог човека он учини богатим, и он му даје велико богатство.” Унија Деметре и Јасиона, описана такође у Одисеји,^[6] одвила се на плодоредном пољу које је било орано три пута, у оном што изгледа као референца на обредну копулацију или симпатетичку магију како би се осигурала плодност земље.^[7] „Сличност имена Плутос на Плутон ...”, примећено је, „не може бити случајна. Плутон је господар мртвих, али као Персефонин супруг има озбиљног учешћа у моћима плодности.”^[8] Деметрин син Плутус спаја се у наративној традицији са својим зетом Плутоном, редефинишући непогрешивог возача кочија Хада чији коњи газе цветајућу земљу.^[9]

Да је бог подземља био рано повезан с успехом у пољопривредној делатности, евидентно је већ у Хесиодовим Пословима и данима, редови 465-469: „Моли се Зевсу од Земље и чистој Деметер да свето зрно Деметрино учине здравим и тешким, чим будеш започео са орањем, када својом руком држиш крај плуга и спусти свој штап на леђа волова док својим јармовима вуку плуг.”^[10]

Етимологија

Каравађо: Јупитер, Нептун и Плутон. Браћа су приказана са светим животињма и симболима.

Плутон значи „богат”, а долази од грчке речи ploutos – „богатство”. Грци су Хада такође звали Плутон, а Римљани су касније преузели то име за свог бога. У грчком језику, Плутон се пише Πλούτων (Ploutōn). Плутоново име је повезано и са грчким подземним богом Плутосом, који је син Хада и Перзефоне. Од Плутоновог или Плутосовог имена потиче реч плутократија. Друга Плутонова имена су Плуто, Дис Патер и Ојбулеј. По њему је названа једна патуљаста планета.

Опис

Плутон је син Опс и Сатурна, брат Весте, Јуноне, Церере, Јупитера и Нептуна, унук Целуса и Тере. Он је старији од своје браће, али млађи од сестара. Сатурн је прогутао свако своје дете, осим Јупитера, којег је Опс скрила. Кад је Јупитер постао краљ, завладао је небом; Нептун је добио море, а Плутон подземље. Браћа су Церери дали површину Земље на власт. Плутон је владар подземља, које се зове Хад, као и у грчкој митологији. Њему долазе душе мртваца. Приказиван је уз пса Кербера, са штапом и са кацигом која га чини невидљивим (ови су атрибути директно пренети из грчке митологије).

Отмица Прозерпине

Плутон са штапом, статуа

Јупитер је оженио Јунону, а Нептун Салацију. Ни једна божица није хтела Плутона за мужа. Венера, божица лепоте и љубави, хтела је да донеси љубав Плутону. Послала је свог сина Амора да испали чаробну стрелу љубави према Плутону. Плутон је погођен и заљубио се у своју нећакињу Прозерпину, Јупитерову и Церерину кћер. Прозерпина је била на Сицилији, на острву које је њена мајка јако волела. Играла се са нимфама и брала цвеће. Из вулкана Етна дошао је Плутон и одвео је у подземље. Прозерпина је постала краљица подземља. Церера је прошла целу Земљу тражећи своју кћер. Била је врло тужна те је заборавила на усеве и плодове, па је природа опустела. Одбила се вратити на планину Олимп. Ходала је Земљом стварајући пустињу. Јупитер је био забринут за своју сестру Цереру и своју кћер Прозерпину па је послао Меркура, свог сина, да нађе Прозерпину код Плутона. Плутон је одбио да пусти своју жену, тврдећи да је она његова. Међутим постигнут је договор, да Прозерпина остане шест месеци код њега, а остатак године код мајке. То је довело до смене годишњих доба.

Референце

^ William Hansen, Classical Mythology: A Guide to the Mythical World of the Greeks and Romans (Oxford University Press, 2005), p. 182.
^ Hansen, Classical Mythology,, p. 180.
^ Hansen, Classical Mythology, pp. 180–181.
^ Hansen, Classical Mythology, p. 182, makes the distinction.
^ Lewis Richard Farnell, The Cults of the Greek States (Clarendon Press, 1907), vol. 3, p. 281.
^ Odyssey 5.125–128: And so it was when Demeter of the lovely hair, yielding / to her desire, lay down with Iasion and loved him / in a thrice-turned field (translation of Richmond Lattimore).
^ Hesiod, Theogony 969–74; Apostolos N. Athanassakis, Hesiod. Theogony, Works and Days, Shield (Johns Hopkins University Press, 1983, 2004), p. 56.
^ Athanassakis, Hesiod, p. 56.
^ Emily Vermeule, Aspects of Death in Early Greek Art and Poetry (University of California Press, 1979), pp. 37, 219; Hendrik Wagenvoort, "The Origin of the Ludi Saeculares," in Studies in Roman Literature, Culture and Religion (Brill, 1956), p. 198.
^ Hesiod. „Works and Days”. Perseus Digital Library. Приступљено 19. 2. 2015.

Литература

Theognis, in Elegy and Iambus. with an English Translation by. J. M. Edmonds. Cambridge, MA. Harvard University Press. London. William Heinemann Ltd. 1931. 1. Online version at the Perseus Digital Library.
Ovid: Metamorphoses 10.728–731
Strabo, The Geography of Strabo. Edition by H.L. Jones. Cambridge, Mass.: Harvard University Press; London: William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
Diodorus Siculus, Bibliotheca Historica. Vol 1-2. Immanel Bekker. Ludwig Dindorf. Friedrich Vogel. in aedibus B. G. Teubneri. Leipzig. 1888-1890. Greek text available at the Perseus Digital Library.
Antoninus Liberalis, The Metamorphoses of Antoninus Liberalis translated by Francis Celoria (Routledge 1992). Online version at the Topos Text Project.
Athanassakis, Apostolos N., and Benjamin M. Wolkow, The Orphic Hymns, Johns Hopkins University Press; owlerirst Printing edition (May 29, 2013). ISBN 978-1-4214-0882-8. Google Books.
Halieutica in Oppian, Colluthus, Tryphiodorus. Oppian, Colluthus, and Tryphiodorus. Translated by A. W. Mair. Loeb Classical Library 219. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1928. Online version at Topos text.
Apollodorus, Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. Online version at the Perseus Digital Library.
Bowra Maurice (1957), The Greek experience. The World Publishing Company, Cleveland and New York.
Burkert Walter (1985). Greek Religion. Harvard University Press . ISBN 0-674-36281-0
Farnell, Lewis Richard (1906), The Cults of the Greek States, Volume 3 (Chapters on: Demeter and Kore-Persephone; Cult-Monuments of Demeter-Kore; Ideal Types of Demeter-Kore).
Gantz, Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources, Johns Hopkins University Press, 1996, Two volumes: ISBN 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1), ISBN 978-0-8018-5362-3 (Vol. 2).
Grimal, Pierre, The Dictionary of Classical Mythology, Wiley-Blackwell, (1996) ISBN 978-0-631-20102-1.
Hard, Robin, The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology", Psychology Press, (2004) ISBN 978-0-415-18636-0.
Heslin, Peter, Propertius, Greek Myth, and Virgil: Rivalry, Allegory, and Polemic, Oxford, Oxford University Press, (2018) ISBN 978-0-199-54157-7. Google Books.
Homer, The Iliad with an English Translation by A.T. Murray, PhD in two volumes, Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1924.
Homer, The Odyssey with an English Translation by A.T. Murray, PH.D. in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1919.
Homeric Hymn to Demeter (2), in The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1914. Online version at the Perseus Digital Library.
Janda, Michael (2010), Die Musik nach dem Chaos. Innsbruck
Kerenyi Karl (1967), Eleusis: Archetypal image of mother and daughter . Princeton University Press.
Kerenyi, Karl (1976), Dionysos: Archetypal Image of Indestructible Life, Princeton: Bollingen. Google Books.
Kern, Otto. Orphicorum Fragmenta, Berlin, 1922. Internet Archive.
Nilsson Martin (1967), Die Geschichte der Griechischen Religion, Vol I, C.F Beck Verlag, Muenchen. Revised ed.
Nilsson Martin (1950), Minoan-Mycenaean Religion, and its Survival in Greek Religion, Lund:Gleerup. Revised 2nd ed.
Meisner, Dwayne A., Orphic Tradition and the Birth of the Gods, Oxford University Press, (2018) ISBN 978-0-19-066352-0.
Pausanias, Pausanias Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes, Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1918.
Lucian, Dialogues of the Gods; translated by Fowler, H W and F G. Oxford: The Clarendon Press. 1905.
Gaius Julius Hyginus, Astronomica from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project.
Aelian, On Animals, Volume III: Books 12-17, translated by A. F. Scholfield, Loeb Classical Library No. 449, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1959. Online version at Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99494-2.
The Greek Anthology. with an English Translation by. W. R. Paton. London. William Heinemann Ltd. 1916. 1. Online version at the Topos Text Project.
Rohde Erwin (1961), Psyche. Seelenkult und Unsterblichkeitsglaube der Griechen. Wissenschaftliche Buchgesellshaft. Darmstad. (First edition 1893): full text in German downloadable as pdf.
Rohde Erwin (2000), Psyche: The Cult of Souls and the Belief in Immortality among the Greeks , trans. from the 8th edn. by W. B. Hillis (London: Routledge & Kegan Paul, 1925; reprinted by Routledge, 2000), online
Schachermeyr Fritz (1964), Die Minoische Kultur des alten Kreta, W.Kohlhammer Verlag Stuttgart.
Stephen King (2008), Duma Key
Smith, William; Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, London (1873). "Perse'phone".
Smyth, Herbert Weir, Aeschylus, with an English translation by Herbert Weir Smyth, Volume II, London Heinemann, 1926. Internet Archive.
Anthony Welch (2013), The Renaissance Epic and the Oral Past, Yale University Press. ISBN 0300178867.
West, M. L. (1983), The Orphic Poems, Clarendon Press Oxford, (1983) ISBN 978-0-19-814854-8.
Zuntz Günther (1973), Persephone: Three Essays on Religion and Thought in Magna Graecia.

Спољашње везе

[1] William Hansen, Classical Mythology: A Guide to the Mythical World of the Greeks and Romans (Oxford University Press, 2005), p. 182.

[2] Hansen, Classical Mythology,, p. 180.

[3] Hansen, Classical Mythology, pp. 180–181.

[4] Hansen, Classical Mythology, p. 182, makes the distinction.

[5] Lewis Richard Farnell, The Cults of the Greek States (Clarendon Press, 1907), vol. 3, p. 281.

[6] Odyssey 5.125–128: And so it was when Demeter of the lovely hair, yielding / to her desire, lay down with Iasion and loved him / in a thrice-turned field (translation of Richmond Lattimore).

[7] Hesiod, Theogony 969–74; Apostolos N. Athanassakis, Hesiod. Theogony, Works and Days, Shield (Johns Hopkins University Press, 1983, 2004), p. 56.

[8] Athanassakis, Hesiod, p. 56.

[9] Emily Vermeule, Aspects of Death in Early Greek Art and Poetry (University of California Press, 1979), pp. 37, 219; Hendrik Wagenvoort, "The Origin of the Ludi Saeculares," in Studies in Roman Literature, Culture and Religion (Brill, 1956), p. 198.

[10] Hesiod. „Works and Days”. Perseus Digital Library. Приступљено 19. 2. 2015.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]