Пет добрих царева

Под термином „Пет добрих царева” подразумева се период највеће моћи Римског царства, када су владали следећи цареви: Нерва 96–98, Трајан 98–117, Хадријан 117–138, Антонин Пије 138–161, и Марко Аурелије 161–180. године. То је био период изузетног развоја Римског царства, када су цареви владали у сагласју са сенатом и када су се држали закона. У овом периоду цареве су наслеђивали најспособнији људи у царству; први природни син који је прекинуо овај низ био је син Марка Аурелија Комод, који се показао као врло рђав избор. Добре особине ових царева нарочито долазе до изражаја када се има у виду да су их наследили рђави владари током III века, који су у знатној мери допринели Кризи III века.

Првих пет од шест наследника у оквиру ове династије било је значајно по томе што владајући цар није имао мушког наследника и морао је да усвоји кандидата по свом избору да буде његов наследник. Према римском праву, усвојењем је успостављена правно јака веза као и сродство. Због тога се сви осим првог и последњег Нерва–Антонин царева називају посвојитељски цареви.

Значај званичног усвајања у римском друштву често се сматрао као свесно одбацивање принципа династичког наслеђа и сматран је једним од фактора просперитета тог периода. Међутим, то није била нова пракса. Било је уобичајено да патрицијске породице усвајају, а римски цареви су усвајили наследнике у прошлости: цар Август је усвојио Тиберија, а цар Клаудије је усвојио Нерона. Јулије Цезар, dictator perpetuo који се сматрао кључним у транзицији из републике у царство, усвојио је Гаја Октавија, који ће постати Август, први римски цар. Штавише, често су и даље постојале породичне везе: Трајан је усвојио свог првог рођака другог колена и пранећака Хадријана. Хадријан је свог полунећака женидбом учинио наследником. Антонин Пије је усвојио оба Хадријанова полунећака Марка Аурелија (Антонинов нећак по браку) и син првобитног Хадријановог планираног наследника, Луциј Вер. Именовањем Комода, сина Марка Аурелија за његовог наследника, сматрало се несрећним избором и почетком пропадања царства.

Убиством Комода 192. године окончана је династија Нерва–Антонин; уследио је период турбуленција познат као Година пет царева.

Историја

Нерва–Трајанова династија

Нерва је био први из династије. Иако је његова владавина била кратка, дошло је до делимичног помирења између војске, сената и народа. Нерва је за сина усвојио популарног војсковођу Трајана. Затим је Хадријан наследио Трајана; он је био претпостављени наследник потоњег и тврдио је да је био усвојен на Трајановој самртној постељи.

• 
  Нерва
• 
  Трајан
• 
  Хадријан

Антонинова династија

Антонини су четири римска цара који су владали између 138. и 192. године: Антонин Пије, Марко Аурелије, Луције Вер и Комод.

Године 138, после дуге владавине посвећене културном уједињењу и консолидацији царства, цар Хадријан је именовао Антонина Пија за свог сина и наследника, под условом да усвоји и Марка Аурелија и Луција Вера. Хадријан је умро исте године, а Антонин је започео мирну, добронамерну владавину. Он се стриктно придржавао римских традиција и институција и делио је своју моћ са Римским сенатом.

Марко Аурелије и Луције Вер наследили су Антонина Пија 161. након смрти тог цара, и заједно су владали све до Верове смрти 169. Марко је наставио Антониново наслеђе након Верове смрти као непретенциозан и надарен администратор и вођа. Умро је 180. године, а за њим је дошао његов биолошки син Комод.

• 
  Антонин Пије
• 
  Марко Аурелије
• 
  Луције Вер
• 
  Комод

Пет добрих царева

Владари познатији као „пет добрих царева“ били су Нерва, Трајан, Хадријан, Антонин Пије и Марко Аурелије. Термин је сковао Николо Макијавели у својој постхумно објављеној књизи Дискурси о Ливију из 1531:

Из проучавања ове историје такође можемо научити како се успоставља добра влада; јер док су сви цареви који су наследили престо по рођењу, осим Тита, били лоши, сви они који су наследили усвајањем су били добри, као у случају петорице од Нерве до Марка. Али чим је царство поново пало у руке наследницима по рођењу, његово пропадање је поново почело.

Макијавели је тврдио да су ови усвојени цареви заслужили поштовање оних око себе добрим владањем:

Титу, Нерви, Трајану, Хадријану, Антонину и Марку нису биле потребне преторијанске кохорте, нити безбројне легије да их чувају, већ су били брањени својим добрим животима, добром вољом својих поданика и приврженошћу сената.

Едвард Гибон је у Историји опадања и пада Римског царства написао да је њихова владавина била време када је „Римским царством управљала апсолутна моћ, под вођством мудрости и врлине“. Гибон је веровао да су ови добронамерни монарси и њихова умерена политика необични и да су у супротности са њиховим тиранским и опресивнијим наследницима.

Алтернативна хипотеза

Једна хипотеза претпоставља да је усвојитељско наслеђивање настало због недостатка биолошких наследника. Сви осим последњих царева усвојитеља нису имали легитимне биолошке синове који би их наследили. Стога су били приморани да изаберу наследника негде другде; чим је цар могао да окренути ка биолошком сину да га наследи, усвајање је повучено.

Династија се може поделити на династију Нерва-Трајан (такође названу династија Улпија по Трајановом родовском имену 'Ulpius') и династију Антонина (према њиховом заједничком имену Антонин).

Note: Marcus Aurelius co-reigned with Lucius Verus from 161 until Verus' death in 169.

Литература

• Grainger, John D. (2003). Nerva and the Roman Succession Crisis of AD 96–99. London: Routledge. ISBN 978-0-415-28917-7. 
• Jones, Brian W. (1992). The Emperor Domitian. London: Routledge. ISBN 978-0-415-04229-1. 
• Murison, Charles Leslie (2003). „M. Cocceius Nerva and the Flavians”. Transactions of the American Philological Association. 133 (1): 147—157. S2CID 162211747. doi:10.1353/apa.2003.0008. 
• Syme, Ronald (1930). „The Imperial Finances under Domitian, Nerva and Trajan”. The Journal of Roman Studies. 20: 55—70. JSTOR 297385. S2CID 163980436. doi:10.2307/297385. 
• Syme, Ronald (1982). „The Marriage of Rubellius Blandus”. The American Journal of Philology. 103 (1): 62—85. JSTOR 293964. doi:10.2307/293964. 
• Elkins, Nathan T. (2017). The Image of Political Power in the Reign of Nerva, AD 96–98. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0190648039. 
• Syme, Ronald (1958). Tacitus. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198143277. 
• Syme, Ronald (1983). „Domitian: The Last Years”. Chiron. 13: 121—146. 
• Alighieri, Dante (1998) [1st pub. 1993]. The Divine Comedy. Превод: Sisson, Charles H. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-283502-4. 
• Alston, Richard (2014). Aspects of Roman History 31BC-AD117. Abingdon: Routledge. ISBN 978-0-415-61120-6. 
• Ancel, R. Manning. "Soldiers." Military Heritage. December 2001. 3  (3):. 12, 14, 16, 20 (Trajan, Emperor of Rome).
• Bennett, Julian (2001). Trajan. Optimus Princeps. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21435-5. 
• Birley, Anthony R. (2013). Hadrian: The Restless Emperor. Abingdon: Routledge. ISBN 978-0-415-16544-0. 
• Des Boscs-Plateaux, Françoise (2005). Un parti hispanique à Rome?: ascension des élites hispaniques et pouvoir politique d'Auguste à Hadrien, 27 av. J.-C.-138 ap. J.-C (на језику: француски). Madrid: Casa de Velázquez. ISBN 978-84-95555-80-9. 
• Bowersock, G.W. Roman Arabia, Harvard University Press, 1983
• Browning, Iain (1982). Jerash and the Decapolis (на језику: енглески). London: Chatto & Windus. OCLC 1166989366. 
• Choisnel, Emmanuel (2004). Les Parthes et la Route de la Soie (на језику: француски). Paris: L'Harmattan. ISBN 978-2-7475-7037-4. 
• Christol, Michel; Nony, N. (2003). Rome et son Empire (на језику: француски). Paris: Hachette. ISBN 978-2-01-145542-0. 
• Cizek, Eugen. L'époque de Trajan: circonstances politiques et problèmes idéologiques. Bucharest, Editura Științifică și Enciclopedică. 1983. ISBN 978-2-251-32852-2.
• Dando-Collins, Stephen (2012). Legions of Rome: The definitive history of every Roman legion. London: Quercus. ISBN 978-1-84916-230-2. 
• Edwell, Peter (2007). Between Rome and Persia: The Middle Euphrates, Mesopotamia and Palmyra Under Roman Control. Abingdon: Routledge. ISBN 978-0-203-93833-1. 
• Finley, M.I. (1999). The Ancient Economy. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-21946-5. 
• Fuller, J.F.C. A Military History of the Western World. Three Volumes. New York: Da Capo Press, Inc., 1987 and 1988.
• v. 1. From the late times to the Battle of Lepanto. ISBN 0-306-80304-6. 255, 266, 269, 270, 273 (Trajan, Roman Emperor).
• Garzetti, Albino (2014). From Tiberius to the Antonines: A History of the Roman Empire AD 14-192. Abingdon: Routledge. ISBN 978-1-138-01920-1. 
• Găzdac, Cristian (2010). Monetary Circulation in Dacia and the Provinces from the Middle and Lower Danube from Trajan to Constantine I (AD 106–337). Cluj-Napoca: Mega. ISBN 978-606-543-040-2. 
• Isaac, B (1990). The Limits of Empire. The Roman Army in the East, Revised Edition, Oxford University Press. ISBN 0-19-814891-7. OCLC 20091873. 
• Jackson, N. Trajan: Rome's Last Conqueror, 1st edition, GreenHill Books. 2022. ISBN 9781784387075.
• Kennedy, D. The Roman Army in Jordan, Revised Edition, Council for British Research in the Levant. . 2004. ISBN 0-9539102-1-0. OCLC 59267318. 
• Kettenhofen, Erich (2004). „TRAJAN”. Encyclopaedia Iranica. 
• Lepper, F.A. (1948). Trajan's Parthian War. London: Oxford University Press. . OCLC 2898605 Also available online.
• Luttwak, Edward N. (1979). The Grand Strategy of the Roman Empire: From the First Century A.D. to the Third. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2158-5. 
• Mattern, Susan P. (1999). Rome and the Enemy: Imperial Strategy in the Principate. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-21166-7. 
• Mommsen, Theodor (1999). A History of Rome Under the Emperors. London: Routledge. ISBN 978-0-203-97908-2. 
• Minaud, Gérard, Les vies de 12 femmes d'empereur romain – Devoirs, Intrigues & Voluptés , Paris, L'Harmattan, ch. 6, La vie de Plotine, femme de Trajan, p. 147–168. 2012. ISBN 978-2-336-00291-0.
• Petit, Paul (1976). Pax Romana. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-02171-6. 
• Rees, Roger (2012). Latin Panegyric. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-957671-5. 
• Le Roux, Patrick (1998). Le Haut-Empire Romain en Occident, d'Auguste aux Sévères (на језику: француски). Paris: Seuil. ISBN 978-2-02-025932-3. 
• de Ste. Croix, G.E.M. (1989). The Class Struggle in the Ancient Greek World. London: Duckworth. ISBN 978-0-8014-9597-7. 
• Sartre, Maurice (1994). El Oriente romano, Parte 3 (на језику: шпански). Madrid: AKAL. ISBN 978-84-460-0412-7. 
• Schmitz, Michael (2005). The Dacian Threat, 101–106 AD. Armidale, Australia: Caeros Pty. ISBN 978-0-9758445-0-2. 
• Sidebotham, Steven E. (1986). Roman Economic Policy in the Erythra Thalassa: 30 B.C. – A.D. 217. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-07644-0. 
• Strobel, Karl (2010). Kaiser Traian: Eine Epoche der Weltgeschichte (на језику: немачки). Regensburg: F. Pustet. ISBN 978-3-7917-2172-9. 
• Veyne, Paul (1976). Le Pain et le Cirque (на језику: француски). Paris: Seuil. ISBN 978-2-02-004507-0. 
• Veyne, Paul (2001). La Société Romaine (на језику: француски). Paris: Seuil. ISBN 978-2-02-052360-8. 
• Veyne, Paul (2005). L'Empire Gréco-Romain (на језику: француски). Paris: Seuil. ISBN 978-2-02-057798-4. 
• Young, Gary K. (2001). Rome's Eastern Trade: International Commerce and Imperial Policy 31 BC – AD 305. Abingdon: Routledge. ISBN 978-0-203-47093-0. 
• Wildfeuer, C.R.H (2009). Trajan, Lion of Rome: the Untold Story of Rome's Greatest Emperor. Aquifer Publishing. ISBN 0-9818460-6-8. OCLC 496004778.  Historical fiction.
• Benario, Herbert W. (2000). „Trajan (A.D. 98–117)”. De Imperatoribus Romanis. Приступљено 24. 9. 2007. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Cassius Dio or Dio Cassius Roman History. Greek Text and Translation by Earnest Cary at internet archive
• Scriptores Historiae Augustae, Augustan History. Latin Text Translated by David Magie
• Aurelius Victor, Caesares, XIV. Latin „Caesares: text – IntraText CT”. Intratext.com. 4. 5. 2007. Приступљено 13. 3. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Anon, Excerpta of Aurelius Victor: Epitome de Caesaribus, XIII. Latin „Epitome De Caesaribus: text – IntraText CT”. Intratext.com. 4. 5. 2007. Приступљено 13. 3. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Eusebius of Caesarea, Church History (Book IV). „Church History”. www.newadvent.org. Приступљено 13. 3. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Smallwood, E.M, Documents Illustrating the Principates of Nerva Trajan and Hadrian, Cambridge, 1966.
• Bârcă, Vitalie (2013). Nomads of the Steppes on the Danube Frontier of the Roman Empire in the 1st Century CE. Historical Sketch and Chronological Remarks. Dacia. OCLC 1023761641. 
• Barnes, T. D. (1967). „Hadrian and Lucius Verus”. Journal of Roman Studies. 57 (1/2): 65—79. JSTOR 299345. S2CID 162678629. doi:10.2307/299345. 
• Birley, Anthony R. (1997). Hadrian. The restless emperor. London: Routledge. ISBN 978-0-415-16544-0. 
• Boatwright, Mary Taliaferro (1987). Hadrian and the city of Rome. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 9780691002187. 
• Boatwright, Mary Taliaferro. (2002). Hadrian and the Cities of the Roman Empire. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04889-5. 
• Canto, Alicia M. (2004). „Itálica, patria y ciudad natal de Adriano (31 textos históricos y argumentos contra Vita Hadr. 1, 3”. Athenaeum. 92 (2): 367—408. Архивирано из оригинала 15. 10. 2007. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Everitt, Anthony (2009). Hadrian and the Triumph of Rome. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6662-9. 
• Dobson, Brian (2000). Hadrian's Wall. London: Penguin. 
• Gibbon, Edward, The Decline and Fall of the Roman Empire, vol. I, 1776. The Online Library of Liberty „Online Library of Liberty – The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, vol. 1”. Oll.libertyfund.org. Архивирано из оригинала 07. 08. 2010. г. Приступљено 13. 3. 2010. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Giurescu, Dinu C.; Fischer-Galaţi, Stephen A. (1998). Romania: a Historic Perspective. East European Monographs. OCLC 39317152. 
• Lambert, Royston (1997). Beloved and God: the story of Hadrian and Antinous. London: Phoenix Giants. ISBN 978-1-85799-944-0. 
• Mócsy, András (8. 4. 2014). Pannonia and Upper Moesia (Routledge Revivals): A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire. Routledge. ISBN 978-1-317-75425-1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Morwood, James (2013). Hadrian. London; New York: Bloomsbury Academic. ISBN 9781849668866. 
• Opper, Thorsten (2008). Hadrian: Empire and Conflict. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 9780674030954. 
• Speller, Elizabeth (2003). Following Hadrian: a second-century journey through the Roman Empire. London: Review. ISBN 978-0-7472-6662-4. 
• Syme, Ronald (1997) [1958]. Tacitus. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814327-7. 
• Syme, Ronald (1964). „Hadrian and Italica”. Journal of Roman Studies. LIV (1–2): 142—9. JSTOR 298660. S2CID 162241585. doi:10.2307/298660. 
• Syme, Ronald (1988). „Journeys of Hadrian” (PDF). Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik. 73: 159—170. Приступљено 12. 12. 2006. CS1 одржавање: Формат датума (веза) Reprinted in Syme, Ronald (1991). Roman Papers VI. Oxford: Clarendon Press. стр. 346—357. ISBN 978-0-19-814494-6. 
• Danziger, Danny; Purcell, Nicholas (2006). Hadrian's empire : when Rome ruled the world. London: Hodder & Stoughton. ISBN 978-0-340-83361-2. 
• Everitt, Anthony (2009). Hadrian and the triumph of Rome. New York: Random House. ISBN 978-1-4000-6662-9. 
• Gray, William Dodge (1919). „A Study of the life of Hadrian Prior to His Accession”. Smith College Studies in History. 4: 151—209. 
• Gregorovius, Ferdinand (1898). The Emperor Hadrian: A Picture of the Greco-Roman World in His Time. Mary E. Robinson, trans. London: Macmillan. ISBN 9780790552286. 
• Henderson, Bernard W. (1923). Life and Principate of the Emperor Hadrian. London: Methuen. 
• Ish-Kishor, Sulamith (1935). Magnificent Hadrian: A Biography of Hadrian, Emperor of Rome. New York: Minton, Balch and Co. 
• Kouremenos, Anna (2022). The Province of Achaea in the 2nd century CE: The Past Present. Routledge. ISBN 9781032014852. 
• Perowne, Stewart (1960). Hadrian. London: Hodder and Stoughton. 
• Modena Altieri, Ascanio (2017). Imago roboris: Adriano di Tel Shalem. Rome: L'Intellettuale Dissidente. Архивирано из оригинала 31. 5. 2021. г. Приступљено 25. 3. 2021. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Cassius Dio, Roman History Book 68, English translation
• Pliny the Younger, Letters, Book 10, English translation