Петрислав Војислављевић
Петрислав (лат. Petrislavus) је личност из Летописа попа Дукљанина, о коме нема помена у другим историјским изворима. Према слову Летописа, био је један од четворице синова дукљанског кнеза и српског краља Михаила I из династије Војислављевића и његове друге супруге, неименоване византијске принцезе. Исти Летопис бележи да је Михаило поставио Петрислава за намесника у области Рашке, а потом се у наставку излагања помиње ратовање Михаилових старијих синова против Византије у областима Бугарске, након чега је Петриславов брат Бодин проглашен за цара. Пошто се Бодиново проглашење за цара Бугарске, према византијским изворима, догодило током 1072. године у Призрену, за време великог словенског устанка, казивање Летописа о претходном постављању Петрислава за Михаиловог намесника у области Рашке оквирно се ставља у претходну 1071. годину. У истом Летопису помиње се да је Петрислав имао потомство, али текст изворника је на том месту био оштећен пре приређивања првих издања, тако су имена његових потомака остала непозната.[1][2][3][4]
Претпоставке
уреди.png)
Поменути подаци о Петриславу из Летописа попа Дукљанина различито су тумачени и вредновани у историографији, првенствено у контексту хронологије ширења државе Војислављевића према областима у унутрашњости током 11. века, али без опште сагласности о историчности самог Петрислава, кога неки истраживачи сматрају стварном историјском личношћу, док други изражавају опрез, услед одсуства потврде у другим изворима.[5][6][7] Према Џону Фајну, Михаило је своју власт према областима у унутрашњости проширио између 1060. и 1074. године, поставивши Петрислава за намесника у области Рашке.[8] Према Тибору Живковићу, Михаилови синови су освојили Рашку током 1067. или 1068. године, након чега је за намесника у тој области постављен Петрислав.[6] Поједини историчари су такође претпостављали да су жупани Вукан и Марко, којима је Бодин касније поверио управу у области Рашке, могли бити синови Петрислава, али то сродство се у Летопису не помиње.[9]
Неки старији истраживачи су покушали да поистовете Петрислава са Михаиловим и Бодиновим војводом Петрилом, који је био учесник словенског устанка против византијске власти (1072).[10][11]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Mošin 1950, стр. 94-95.
- ^ Радојчић 1966, стр. 177-186.
- ^ Мијушковић 1988, стр. 94-95.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Банашевић 1971, стр. 250-252.
- ^ а б Живковић 2006, стр. 110.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Fine 1991, стр. 213, 223.
- ^ Fine 1991, стр. 222-223.
- ^ Радојчић 1927, стр. 1-13.
- ^ Ковачевић 1967, стр. 299, 392.
Извори и литература
уредиИзвори
уреди- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Радојчић, Борислав (1966). „Скиличин Настављач”. Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. стр. 173—187.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
Литература
уреди- Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век) (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Ковачевић, Јован (1967). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444.
- Радојковић, Борислав М. (1959). „Разматрања о деоном владању и деоним кнежевинама”. Историски часопис. 8 (1958): 1—25.
- Радојчић, Никола (1927). „Како су називали Србе и Хрвате византински историци XI и XII века Јован Скилица, Никифор Вриеније и Јован Зонара?” (PDF). Гласник Скопског научног друштва. 2 (1926): 1—13.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
