Шеснаест краљевстава Пет варвара

Шеснаест краљевства (кинески језик: 十六國 / 十六国), такође Шеснаест држава, је назив за низ краткотрајних држава које су постојале на подручју Кине од 304. до 439. године. Оне су настале након што је током устанка Ву Хуа 316. год. дошло до колапса власти династије Ђин чији су се остаци повукли на подручје јужне Кине. Раздобље је формално завршило 439. године када је подручје Северне Кине уједињено под влашћу Династија Северни Веј.

Карта периода Шеснаест држава

Израз „Шеснаест краљевстава” је први пут употребио Чи Хонг у својој књизи Анали Прољећа и Јесени Шеснаест краљевстава (十六国春秋, Shíliùguó Chūnqiū) у којој је описао историју следећих држава: Џао Хан, Позни Џао, Ченг Хан, Рани Лијанг, Позни Лијанг, Северни Лијанг, Западни Лијанг, Јужни Лијанг, Рани Јен, Позни Јен, Северни Јен, Јужни Јен, Рани Ћин, Позни Ћин и Западни Ћин и Сја. Каснији историчари су га користили и за друге државе које су постојале у раздобљу од 304. до 439. године.

Готови сви владари тих држава су припадали Ву Ху народима, али су се називали царевима. Четири од шеснаест држава су, пак, формирали Кинези, а то су Северни Јен, Западни Лијанг, Рани Лијанг и држава Веј. Многе од тих држава нису биле формално-правно самосталне, односно налазиле су се у вазалном односу са другим државама па је тако Ранији Лијанг био вазал династије Ђин. Иако је основана у истом раздобљу, држава Северни Веј се традиционално не сматра делом Шеснаест краљевстава.

Историја

Кина године 376. године; подручја државе Рани Ћин означена плавом; подручја династије Ђин означена жутом.

Прије раздобља Шеснаест краљевстава, тадашњим Кинеским Царством владала је династија Ђин. Али међу њеним члановима су избили жестоки сукоби за власт, касније познати као Рат Осам принчева (291—307), који су за последицу имали пустошење великих делова северне Кине, на које су се доселили Ву Ху номади, делом како би служили као најамници у војскама зараћених принчева. Један од њихових вођа, Лију Јуен, који је као вазал владао Сионгнуом у данашњој покрајини Шанси, је 304. године искористио слабост кинеске власти како би прогласио независност и основао државу Џао Хан, која се сматра првим од Шеснаест краљевстава. Династија Ђин не само да није успела угушити ову побуну, него јој је Лију Јуен, пре свега користећи војнички талент Ши Леа, вазалног војсковође из народа Ђи, нанео катастрофални пораз код Јонгјие, а који је за последицу имао губитак престонице Луојанг, а неколико година касније и Си'ана. Два цара су заробљена и касније погубљена, а преживели чланови династије су се повукли на југ где су основали тзв. Источну династију Ђин. Одатле ће следећих неколико деценија покушавати вратити власт над северном Кином, али без неких већих или трајнијих резултата.

Карта североисточне Азије око 400. год.

Држава Џао Хан, међутим, није успела наметнути своју хегемонију другим Ву Ху народима и ентитетима, укључујући Ши Леа који је године 329. уништио Џао Хан и основао државу Позни Џао, прву која је, иако привремено и уз много насиља, успела ујединити некадашња царска подручја северне Кине. Ши Леове методе владавине су изазвале омраженост Ђие, како међу другим <ву Ху народима тако и на северу међу преосталим Кинезима који су постали његови поданици. Ши Леова смрт и крвава борба за власт међу његовим наследницима била је прилика кинеском великодостојнику Ран Мину да 350. год. преузме власт, оснује државу Рани Веј и отпочне краткотрајни, али крвави Веј-Ђие рат против Ђиеа у којем је тај народ готово истребљен, и који се сматра једним од првих забележених геноцида у светској историји.

Рани Веј, међутим, није имала снаге да се супротстави другим Ву Ху народима, пре свега Сјанбејима на североистоку, који су под кланом Муронг основали државу Рани Јен, као и Дијевима са запада који су основали државу Рани Ћин. Између та два ентитета се следећих неколико деценија водила борба за превласт над северном Кином. На крају је као победник из те борбе, користећи делом и унутрашње сукобе у Ранијем Јену, изашао Фу Ђијан, владар Ранијег Ћина, који је 370. године уништио и анектирао Рани Јен, а до 376. године покорио не само подручје Северне, него и део Југозападне Кине.

Покушај Фу Ђијана да уништи династију Ђин и тако поновно уједини Кину под својом влашћу је 383. године доживио катастрофалан неуспех у бици на реци Феј. То је био сигнал за дотадашње поданике његове државе да дигну свеопшти устанак, који је за резултат имао нагло слабљење државе Рани Ћин, односно почетак новог раздобља нестабилности и сталних ратова између мањих ентитета који су покушали постати његови наследници. Ту је ситуацију деломично искористила династија Ђин која је почетком 5. века успела повратити пре стотину година изгубљена подручја јужно од Жуте реке, али и дотада не тако истакнути Сјанбеј клан Тјоба који је 386. године на подручју данашње Унутрашње Монголије основао државу познату као Северни Веј. Њени владари су поступно поразили све Ву Ху супарнике, а 439. године, када је на крајњем западу Кине освојена држава Северни Лијанг, цела је северна Кина дошла под њену власт. Тиме је окончано дуго раздобље насиља и нестабилности, а Кина, иако још увек разједињена, ушла у нешто мирније доба које ће бити познато као раздобље Јужних и Северних династија.

Maпe

• 
  AD 317
• 
  326
• 
  338
• 
  350
• 
  376
• 
  391
• 
  398
• 
  402
• 
  406
• 
  416
• 
  423
• 
  436

Види још

• Списак кинеских владара
• Историја Кине
• Кинески владари
• Кинеска митологија

Литература

• Franke, Otto (2001). Geschichte des chinesischen Reiches. Eine Darstellung seiner Entstehung, seines Wesens und seiner Entwicklung bis zur neuesten Zeit. 3. Berlin: Walter de Gruyter. стр. 224. ISBN 978-3-11-017034-4. (језик: немачки)
• Bo, Li; Yin, Zheng (2001). 5000 years of Chinese history. Inner Mongolian People's publishing corp. ISBN 978-7-204-04420-7. 
• Zhou, Yiliang, "Shiliuguo Chunqiu" ("Spring and Autumn Annals of the Sixteen Kingdoms"). Encyclopedia of China, 1st ed.
• Chen, Changqi and Zhou, Qun. Shiliuguo Chunqiu Sanyi Kaolue (Studies on the Scatter and Disappearance of "Shiliuguo Chunqiu) Academic Research, 2005, No.7, p. 95-100.
• Li Bo, Zheng Yin, "5000 years of Chinese history", Inner Mongolian People's publishing corp. 2001. ISBN 978-7-204-04420-7..
• Cleere, Henry (8. 11. 1990). Archaeological Heritage Management in the Modern World. Psychology Press. ISBN 978-0-415-21448-3. 
• Berkshire Encyclopedia of China (5 vol. 2009) online
• Clyde, Paul H., and Burton F. Beers (1975). The Far East: A History of Western Impacts and Eastern Responses, 1830-1975. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза). (Prentice Hall), university textbook.
• Catchpole, Brian (1976). A map history of modern China. , new maps and diagrams
• Cheng, Linsun (2009). Berkshire Encyclopedia of China. Great Barrington, MA: Berkshire Pub. Group. ISBN 978-1933782683. 
• Dardess, John W. (2010). Governing China, 150–1850. Hackett Publishing. ISBN 978-1-60384-311-9. 
• Ebrey, Patricia Buckley (2010). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge: Cambridge UP. ISBN 978-0521196208. 
• Elleman, Bruce A (2001). Modern Chinese Warfare, 1795-1989.  363 pp.
• Fairbank, John King and Goldman, Merle. China: A New History. 2nd ed. (Harvard UP, 2006). 640 pp.
• Fenby, Jonathan. The Penguin History of Modern China: The Fall and Rise of a Great Power 1850 to the Present (3rd ed. 2019) popular history.
• Gernet, Jacques, J. R. Foster, and Charles Hartman. A History of Chinese Civilization (1996). One-volume survey.
• Hsu, Cho-yun. China: A New Cultural History (Columbia UP; 2012) 612 pp. stress on China's encounters with successive waves of globalization.
• Hsü, Immanuel. The Rise of Modern China,. 1999. . (6th ed. Oxford UP). Detailed coverage of 1644–1999, in 1136 pp.; stress on diplomacy and politics.
• Keay, John (2009). China: A History. , 642 pp, popular history pre-1760.
• Leung, Edwin Pak-wah (1992). Historical dictionary of revolutionary China, 1839–1976.  online free to borrow
• Leung, Edwin Pak-wah (2002). Political Leaders of Modern China: A Biographical Dictionary. 
• Mote, Frederick W (1999). Imperial China, 900–1800. Harvard UP. , 1,136 pp. Authoritative treatment of the Song, Yuan, Ming, and early Qing dynasties.
• Perkins, Dorothy (1999). Encyclopedia of China: The Essential Reference to China, Its History and Culture. Facts on File. . 662 pp. online
• Roberts, J. A. G. A Concise History of China. (Harvard U. Press, 1999). 341 pp.
• Stanford, Edward. Atlas of the Chinese Empire, containing separate maps of the eighteen provinces of China (2nd изд.).  (1917) Legible color maps Online free
• Schoppa, R. Keith. The Columbia Guide to Modern Chinese History. (Columbia U. Press, 2000). 356 pp.
• Spence, Jonathan D (1999). The Search for Modern China. , 876pp; scholarly survey from 1644 to 1990s online
• Wang, Ke-wen, ed (1998). Modern China: An Encyclopedia of History, Culture, and Nationalism. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза).
• Westad, Odd Arne (2012). Restless Empire: China and the World Since 1750. 
• Wright, David Curtis (2001). History of China.  257 pp.
• Wills, Jr., John E. Mountain of Fame: Portraits in Chinese History (1994) Biographical essays on important figures.
• Benjamin Elman, Classical Historiography For Chinese History, (November 2015) Princeton University. Extensive lists of sinological resources and bibliography.
• Hayford, Charles (1997). China. World Bibliographical Series. ABC-CLIO. ISBN 1851092358. . Selective, annotated bibliography; up to 1995.
• Wilkinson, Endymion. Chinese History: A New Manual. ISBN 978-0-9988883-0-9.  Fifth Edition, Harvard University, Asia Center (for the Harvard-Yenching Institute), 2018, . Though aimed at research specialists, contains summaries of major topics that will be useful for general readers.
• Huang, Ray (1997). China, a Macro History.  335pp. A personal, essayistic approach.
• Zhu, Rixiang; An, Zhisheng; Potts, Richard; Kenneth A. Hoffman (2003). „Magnetostratigraphic dating of early humans in China” (PDF). Earth-Science Reviews. 61 (3): 341. Bibcode:2003ESRv...61..341Z. doi:10.1016/S0012-8252(02)00132-0. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 7. 2011. г. Приступљено 23. 1. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• The Discovery of Early Pottery in China by Zhang Chi, Department of Archaeology, Peking University, China.
• Durant, Stephen W (1995). The Cloudy Mirror: Tension and Conflict in the Writings of Sima Qian. .
• Beckwith, Christopher I. (16. 3. 2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. ISBN 978-1400829941. Приступљено 30. 12. 2014. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Khayutina, Maria (2003), „Where Was the Western Zhou Capital?”, The Warring States Working Group, WSWG-17, Leiden, Germany: Warring States Project, стр. 14, Архивирано из оригинала (PDF) 2010-05-29. г., Приступљено 2018-12-09 
• Shaughnessy, Edward L. (1999), „Western Zhou History”, Ур.: Loewe, Michael; Shaughnessy, Edward L., The Cambridge History of Ancient China, стр. 292—351, ISBN 978-0-521-47030-8 
• Bodde, Derk (1986). „The State and Empire of Ch'in”. Ур.: Twitchett, Denis; Loewe, Michael. The Cambridge History of China, Volume I: the Ch'in and Han Empires, 221 B.C. – A.D. 220. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24327-8. 
• Lewis, Mark Edward (2007). The Early Chinese Empires: Qin and Han. History of Imperial China Series. Cambridge, Massachusetts: Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 9780674024779. 
• de Crespigny, Rafe (1990). Chapter One from Generals of the South: the Foundation and early history of the Three Kingdoms state of Wu. „South China under the Later Han Dynasty”. Asian Studies Monographs. New Series (16). Архивирано из оригинала 16. 11. 2010. г. Приступљено 23. 1. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• de Crespigny, Rafe (1996). „Later Han Military Administration: An Outline of the Military Administration of the Later Han Empire”. Asian Studies Monographs. New Series (Based on the Introduction to Emperor Huan and Emperor Ling being the Chronicle of Later Han for the years 189 to 220 AD as recorded in Chapters 59 to 69 of the Zizhi tongjian of Sima Guang изд.) (21). Архивирано из оригинала 28. 5. 2011. г. Приступљено 23. 1. 2011. CS1 одржавање: Формат датума (веза)