Париски мир (1814)
Париски мир потписан је 30. маја 1814. године и њиме је завршен рат између француског краља Шарла X и Шесте коалиције, дела Наполеонских ратова,[1] након потписивања примирја 23. априла између Шарла X и савезника.[2] Споразумом су утврђене границе за Француску под Династијом Бурбон и враћене територије других нација. Овај споразум се понекад назива Првим миром из Париза, јер је још један следио 1815. године.
Увод
уредиПариским миром успостављен је мир између Француске са једне и Британије, Русије, Аустрије и Пруске са друге стране. Стране су раније у француском граду Шомону већ склопиле споразум[3]. Мир у Шомону потписан је и од стране Португалије и Шведске. Јула исте године Шпанија је потписала мир[4]. Мировни преговори отпочели су 9. маја. Француску је заступао Шарл Морис Таљеран у име прогнаног Луја XVIII. Таљеран је признао независност свим државама које су Французи освојили након 1792. године тј. након избијања Француских револуционарних ратова. Чланице Шесте коалиције нису потписале заједнички документ са Француском већ је свака са Француском закључила посебне уговоре[4]. Након престанка непријатељстава, уговор је обезбедио груби нацрт коначног решења. Према 32. члану, два месеца касније требало је да се одржи конгрес на коме ће бити присутни посланици свих зараћених страна у Наполеоновим ратовима.[5] Резултат ове одредбе је Бечки конгрес (одржан од септембра 1814. до јуна 1815).
Мир
уреди
На француски престо враћен је бурбонски краљ. Успостављено је стање од пре 1. јуна 1792. године. Француска је задржала Сарбрикен, Сарлоуис, Ландау, округ Монтбелиар, део Савоје (са Ансијем и Шамберијем) и Авињон. За узврат, француска је уступила неколико колонија.
Париским миром из 1814. године, француска је задржала све територије које је поседовала 1. јануара 1792. године, а такође су јој враћене неке територије које су јој Британци одузели током рата. Међу тим територијама је Гваделуп кога су Британци уступили Шведској када је ушла у коалицију. Шведска је за узврат добила 24 милиона франака. Изузетак од ових одредби су Тобаго, Света Луција, Сејшели и Маурицијус који нису враћени Француској. Велика Британија је задржала суверенитет над Малтом[6]. Шпанији је враћен Сан Доминго (у ратовима познат под именом Хаити) који је Француској припао Базелским уговором из 1795. године. Французи су признали независност Хаитија 1838. године. Циљ споразума био је и укидање француске трговине робљем (не и ропства). Након пет година, Француска је признала независност Швајцарске.[7]
Након измена одредби Париског мира из 1814. године на Бечком конгресу, дана 20. новембра 1815. године закључен је други Париски мир[8].
Територије других нација
уредиСпоразумом је подељено неколико територија међу различитим земљама. Француска је задржала све територије које је имала 1. јануара 1792. године и тако поново стекла многе територије изгубљене од Британије током рата. Тиме су обухваћен Гваделуп (Став IX), који је Британија уступила Шведској када је ушла у коалицију. За узврат, Шведској је исплаћено 24 милиона франака, што је довело до формирања Гваделупског фонда. Једини изузеци су Тобаго, Света Луција, Сејшели и Маурицијус, од којих су сви предати у британску контролу. Британија је задржала сувереност над острвом Малта (Став VII).[6]
Споразумом је враћена Шпанији територија Санто Доминга, коју је Француска преузела Баселским миром из 1795. године[9][10][11][12] (Став VIII). Тиме је имплицитно признат француски суверенитет над Сан Домингом, који је Десалин прогласио независним под именом Хаити. Француска није признала независност Хаитија до 1824. године.[13][14][15]
Овим споразумом је призната независност Швајцарске[16][17][18][19] (Став VI).[20]
Династија Бурбона
уредиСпоразумом је призната Бурбонска монархија у Француској, и личност Луја XVIII, јер је споразум био између Луја XVIII краља Француске и шефова држава коалиције великих сила.
Трговина робљем и робство
уредиЈедан од циљева споразума је био укидање француске трговине робљем у Француској, али не и само ропство у периоду од пет година. Територије Француске нису биле овим обухваћене.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Driault, Édouard (1919). „The coalition of Europe against Napoleon.”. American Historical Review. 24 (4): 603—624. JSTOR 1835810. doi:10.2307/1835810.
- ^ Büsch 1992, стр. 72.
- ^ Malettke 2009, стр. 66.
- ^ а б Büsch 1992, стр. 73.
- ^ Büsch 1992, стр. 73–74.
- ^ а б Rudolf & Berg 2010, стр. 11.
- ^ EB staff 2014.
- ^ Büsch 1992, стр. 81.
- ^ Engels, Ernst August Richard (1936). Friedrich Nicolais "Allgemeine deutsche Bibliothek" und der Friede von Basel 1795. Würzburg, Buchdruckerei R. Mayr.
- ^ Furet, Francois; Ozouf, Mona (1989). A Critical Dictionary of the French Revolution.
- ^ Jorio, Marco (2002). „Basel, Frieden von (1795)” (на језику: немачки) (Historisches Lexikon der Schweiz (HLS), Version vom 01.05.2002 изд.). Приступљено 6. 7. 2022.
- ^ Hargreaves-Mawdsley, W. N. "Conclusive Peace-Treaty between His Catholic Majesty and the French Republic, signed at Basel 1795." in Spain under the Bourbons, 1700–1833 (Palgrave Macmillan, London, 1968) pp. 175–176.
- ^ „La première ambassade française en Haïti”. Menu Contenu Plan du siteAmbassade de France à Port-au-Prince (на језику: French). Government of France. Приступљено 27. 10. 2017.
- ^ M. Degros, Création des postes diplomatiques et consulaires, Revue d’histoire diplomatique, 1986; in French
- ^ J-F. Brière, Haïti et la France, 1804–1848: le rêve brisé, Paris, Karthala 2008; in French
- ^ Charles Seignobos (1900). A Political History of Europe, Since 1814.. H. Holt, 1900, p. 259.
- ^ Wilhelm Oechsli (2013). History of Switzerland 1499-1914. Cambridge University Press. стр. 365.
- ^ „Switzerland/History/Religious divisions”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). 1911.
- ^ Charles Dandliker. History of Nations: Switzerland. P.F. Collier & Son Publishers: New York,. стр. 557.
- ^ EB staff 2014.
Литература
уреди- EB staff (2014). "Treaties of Paris (1814—1815)". Britannica Online Encyclopedia.
- Büsch, Otto. Handbuch der preußischen Geschichte (in German) 3. Walter de Gruyter. 1992. ISBN 978-3-11-008322-4. стр. 72-74,81..
- Malettke, Klaus. Die Bourbonen 3. Von Ludwig XVIII. bis zu den Grafen von Paris (1814—1848) (in German) 3. Kohlhammer. 2009. ISBN 978-3-17-020584-0. стр. 66..
- Rudolf, Uwe Jens; Berg, W. G. (2010). Historical Dictionary of Malta. USA: Scarecrow Press. стр. 11. ISBN 978-0-8108-5317-1..
- Alexander Rich, Gisela Gledhill, and Dr. Jerzy Kierkuć-Bieliński; (2014) Peace Breaks Out! London and Paris in the Summer of 1814, London: Sir John Soane's Museum, in print Архивирано на сајту Wayback Machine (11. фебруар 2017)
- Edward Baines, William Grimshaw. History of the Wars of the French Revolution from the breaking out of the war in 1792 to ther restoration of general peace in 1815.... Bangs, 1855. pp. 342-347
- Edward Hertslet (1875). The map of Europe by treaty; showing the various political and territorial changes which have taken place since the general peace of 1814.. London, Butterworths. p. 2-28
- Arthur Wellesley Wellington (2nd Duke), Henry Frederick Ponsonby Supplementary Despatches and Memoranda of Field Marshal Arthur, Duke of Wellington, K.G., J. Murray, 1862. pp. 120-131
- William Cobbett (1830). History of the Regency and Reign of King George the Fourth.. s.n., 1830. pp. 249-260
- T F. Jefferies, The Gentleman's Magazine, Volume 84 Part 1, 1814. pp. 634-640
- Clodfelter, M. (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (4th изд.). Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 978-0786474707.
- Asprey, Robert (2001). „Chs. 1–8”. The Reign of Napoleon Bonaparte. New York: Basic Books. ISBN 0-465-00482-2.
- Bodart, G. (1916). Losses of Life in Modern Wars, Austria-Hungary; France. Creative Media Partners, LLC. ISBN 978-1371465520.
- Chandler, David G. (1993). Jena 1806: Napoleon destroys Prussia. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 1-855-32285-4.
- Chandler, David G. (1973). „Chs. 39–54”. The Campaigns of Napoleon
(2nd изд.). New York: Scribner. ISBN 0-025-23660-1. - Esposito, Vincent J.; Elting, John R. (1999). A Military History and Atlas of the Napoleonic Wars (Revised изд.). London: Greenhill Books. стр. 57—83. ISBN 1-85367-346-3.
- Horne, Alistair (1979). Napoleon, Master of Europe, 1805–1807. William Morrow.
- Kagan, Frederick (2007). The End of the Old Order: Napoleon and Europe, 1801–1805. Da Capo Press. стр. 141ff.
- Maude, Frederic Natusch (1911). „Napoleonic Campaigns”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). стр. 212—236.
- Schroeder, Paul W. (1994). The Transformation of European Politics 1763–1848 . Clarendon Press. стр. 287–333. ISBN 978-0-19-822119-7.
- „Remembering Talleyrand”. Restorus (на језику: енглески). 17. 5. 2016. Архивирано из оригинала 25. 7. 2018. г. Приступљено 25. 7. 2018.
- Frederick Engels (1975). „Civil War in the Valais”. Marx & Engels Collected Works: Volume 3. International Publishers: New York.
- Chapman, Tim (1998). The Congress of Vienna 1814–1815. Routledge.
- Dakin, Douglas (1979). „The Congress of Vienna, 1814–1815 and its Antecedents”. Ур.: Sked, Alan. Europe's Balance of Power 1815–1848. London: Macmillan. стр. 14—33.
- Ferraro, Guglielmo. (1941). The Reconstruction of Europe; Talleyrand and the Congress of Vienna, 1814–1815.
- Forrest, Alan. "The Hundred Days, the Congress of Vienna and the Atlantic Slave Trade." in Napoleon's Hundred Days and the Politics of Legitimacy (Palgrave Macmillan, Cham, 2018) pp. 163–181.
- Gabriëls, Jos (2017). „Cutting the cake: the Congress of Vienna in British, French and German political caricature.”. European Review of History: Revue européenne d'histoire. 24 (1): 131—157. S2CID 148246475. doi:10.1080/13507486.2016.1177714.
- Gulick, E. V. "The final coalition and the Congress of Vienna, 1813–15" in C. W. Crawley, ed., The New Cambridge Modern History, vol 9, 1793–1830 (1965) pp. 639–667.
- Jarrett, Mark (2013). The Congress of Vienna and its Legacy: War and Great Power Diplomacy after Napoleon. London: I.B. Tauris & Company, Ltd. ISBN 978-1780761169. online review
- King, David (2008). Vienna, 1814: How the conquerors of Napoleon made love, war, and peace at the congress of Vienna. Broadway Books.. popular history
- Kissinger, Henry A. (1956). „The Congress of Vienna: A Reappraisal”. World Politics. 8 (2): 264—280. JSTOR 2008974. S2CID 153666035. doi:10.2307/2008974.
- Kissinger, Henry A. (1957). A World Restored; Metternich, Castlereagh and the Problems of Peace, 1812–22. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-1626549784.
- Kohler, Max J. (1918). „Jewish Rights at the Congresses of Vienna (1814-1815), and Aix-La-Chapelle (1818)”. Publications of the American Jewish Historical Society (26): 33—125. JSTOR 43059304. online]
- Kraehe, Enno E. Metternich's German Policy. Vol. 2: The Congress of Vienna, 1814–1815 (1984)
- Kwan, Jonathan. "The Congress of Vienna, 1814–1815: diplomacy, political culture and sociability." Historical Journal 60.4 (2020) online.
- Bretones Lane, Fernanda; De Paula Costa Santos, Guilherme; El Youssef, Alain (2019). „The Congress of Vienna and the Making of Second Slavery”. Journal of Global Slavery. 4 (2): 162—195. S2CID 200042049. doi:10.1163/2405836X-00402001..
- Langhorne, Richard (1986). „Reflections on the significance of the Congress of Vienna”. Review of International Studies. 12 (4): 313—324. S2CID 144586962. doi:10.1017/S0260210500113877..
- Lockhart, J. G. (1932). The Peacemakers 1814–1815. Duckworth.
- Nicolson, Harold. (1946). The Congress of Vienna: a Study in Allied Unity, 1812–1822.
- Oaks, Augustus; R. B. Mowat (1918). The Great European Treaties of the Nineteenth Century. Oxford: Clarendon Press. ("Chapter II The restoration of Europe")
- Peterson, Genevieve (1945). „II. Political Inequality at the Congress of Vienna”. Political Science Quarterly. 60 (4): 532—554. JSTOR 2144669. doi:10.2307/2144669.
- Schenk, Joep. "National interest versus common interest: The Netherlands and the liberalization of Rhine navigation at the Congress of Vienna (1814–1815)." in Shaping the International Relations of the Netherlands, 1815–2000 (Routledge, 2018) pp. 13–31.
- Schroeder, Paul W. (1992). „Did the Vienna Settlement Rest on a Balance of Power?”. The American Historical Review. 97 (3): 683—706. JSTOR 2164774. doi:10.2307/2164774.
- Schroeder, Paul W (1996). The Transformation of European Politics, 1763–1848. стр. 517—582.
- Sluga, Glenda (2017). „"Who Hold the Balance of the World?" Bankers at the Congress of Vienna, and in International History”. American Historical Review. 122 (5): 1403—1430. doi:10.1093/ahr/122.5.1403..
- Vick, Brian. (13. 10. 2014). The Congress of Vienna. Power and Politics after Napoleon. Harvard University Press. ISBN 978-0674729711.. Harvard University Press, 2014
- Webster, Charles (1913). „England and the Polish-Saxon problem at the Congress of Vienna”. Transactions of the Royal Historical Society. 7 (7): 49—101. JSTOR 3678416. S2CID 153829065. doi:10.1017/S0080440100014468. Непознати параметар
|DUPLICATE_first1=игнорисан (помоћ) - Webster, Charles (1922). „IV. The pacification of Europe”. Ур.: Ward, A.W.; Gooch, G. P. The Cambridge history of British foreign policy, 1783–1919. 1. Cambridge University Press. стр. 392—521. ISBN 978-1108040150.
- Webster, Charles (1931). The Foreign Policy of Castlereagh, 1812–1815, Britain and the Reconstruction of Europe. Архивирано из оригинала 24. 07. 2020. г. Приступљено 08. 07. 2023.
- Zamoyski, Adam (2007). Rites of Peace; the Fall of Napoleon and the Congress of Vienna. HarperCollins Publishers. ISBN 978-0060775186.
