Панетије Стоик
Панаетије са Родоса или Панетије Стоик (стгрч. ΠαναιτιοςΠαναιτιος; 185. п. н. е., Линдос, Родос - у. 110/109. п. н. е., Атина, античка Грчка) био је старогрчки филозоф, најпознатији као оснивач „средње“ Стое.[1]
| Панетије Стоик | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 185. п. н. е. |
| Место рођења | Линдос, Родос, |
| Датум смрти | 110/109. п. н. е., |
| Место смрти | Атина, античка Грчка, |
| Филозофски рад | |
| Школа филозофије | Стоицизам |
Биографија
уредиРођен је око 185. п. н. е. у старој и утицајној породици у граду Линдосу на острву Родос. Студирао је у Пергамону код Кратеса, а затим у Атини, где је слушао предавања Диогена Вавилонског и Антипатра[2].
На позив Сципиона стигао је у Рим да учествује у књижевно-филозофском кругу. Панаетије је покушао да уведе грчку културу и образовање у Рим и постао је оснивач римског стоицизма; Није без Панаетијевог утицаја настао круг вредности, који је Цицерон касније изразио у концепту хуманитас[3].
Студенти
уредиПосле Сципионове смрти живео је углавном у Атини, где је 129. п. н. е. био на челу стоичке школе и почаствован атинским држављанством. Најпознатији ученици Панаетија били су Хекатон са Родоса и Посидоније.
Есеји
уредиСачувано је неколико фрагмената Панаетијевих списа, углавном у Цицероновим расправама[4]. Расправе „О правом” (старогрчки περι του καθηκοντος), „О провиђењу”, „О школама”, „О Сократу”, „О самозадовољству”, „Посланица Туберону” познате су по својим насловима.
Филозофија
уредиПанаетије је први велики реформатор стоицизма, који је значајно изменио неке одредбе школске доктрине, чијим је извором богаћења сматрао платонизам. Такође је показао велико интересовање за Аристотела и перипатетике.
Панетијева филозофска интересовања су првенствено психолошка и етичка. Основи етике изложени су у расправи „О исправном“, коју је Цицерон нашироко користио у свом истоименом есеју. Крајњи циљ је живети према „природним импулсима“, који укључују разумевање света, комуникацију са другим људима, уздизање сопствене душе и уређење живота. Све што природа тражи од човека је разумно и стога лепо[5].
Панаетије је препознао главне врлине: мудрост, правду, умереност и храброст, али је ова друга била повезана са храброшћу (виртус) и општом побожношћу (пиетас), верношћу (фидес), озбиљношћу, чврстином[6].
У области космогоније, Панаетиус је довео у питање многе концепте које су раније развили стоици, укључујући доктрину о периодичној глобалној ватри. Био је противник астрологије, за разлику од свог ученика Посидонија, који је развио њену филозофску основу на основу стоичке доктрине[7].
Извори
уреди- ^ Dorandi, Tiziano (1999-12-09), Chronology, Cambridge University Press, стр. 31—54, ISBN 978-0-521-25028-3, Приступљено 2024-01-16
- ^ „Panaetius (c.185–c.110 BC) - Routledge Encyclopedia of Philosophy”. www.rep.routledge.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-16.
- ^ Sandbach, F. H. (1968). „Panaetius' Treatment of Friendship - Fritz-Arthur Steinmetz: Die Freundschaftslehre des Panaitios. (Palingenesia, iii.) Pp. xii + 225. Wiesbaden: Steiner, 1967. Stiff paper.”. The Classical Review. 18 (3): 310—311. ISSN 0009-840X. doi:10.1017/s0009840x0032769x.
- ^ PRAEMONITUM DE EDITIONE TERTIA, Cambridge University Press, 2010-06-10, стр. i—ii, Приступљено 2024-01-16
- ^ Makowski, John F.; Seneca; Motto, Anna Lydia (1988). „Seneca: Moral Epistles”. The Classical World. 81 (4): 329. ISSN 0009-8418. doi:10.2307/4350218.
- ^ Aulus Gellius (2019-11-27), XIII, Oxford University Press, Приступљено 2024-01-16
- ^ Mayor, John E. B. (2012-12-13), Notes on Diogenes Laërtius, Cambridge University Press, стр. 1—23, Приступљено 2024-01-16
