Павлимир Бело
Павлимир звани Бело или Белимир (лат. Pavlimirus Bello/Bellimirus) је личност из Летописа попа Дукљанина, о коме нема помена у другим историјским изворима. Према слову Летописа, рођен је у Риму, као син краљевића Петрислава и унук избеглог краља Радослава. Исти Летопис опширно излаже о Павлимировом доласку из Апулије у Травунију, потчињавању обласних банова и жупана, проглашењу за краља, успостављању власти над свим приморским и загорским областима, сукобима са великим жупаном Љутомиром у областима Полимља и Рашке, а потом и о ратовању против Мађара у Посавини. Његову владавину Летопис оквирно смешта у период након смрти Часлава, познатог српског владара из прве половине 10. века, који се у Летопису приказује као Павлимиров стриц, а након казивања о владавини Павлимира излажу се потоња збивања из времена византијског цара Јована I Цимискија (969-976). Павлимиру се у Летопису приписује оснивање градова Дубровника и Бијељине, као и подизање цркве Светог Петра и Павла у Расу.[1][2][3][4][5]
.png)
Претпоставке
уреди
Поменути подаци о Павлимиру из Летописа попа Дукљанина различито су тумачени и вредновани у историографији, уз изношење разних претпоставки о тадашњим династичким односима и општим приликама у српским земљама. Поводом кључног питања о Павлимировој историчности, у науци нема опште сагласности, пошто га неки истраживачи сматрају стварном историјском личношћу, док други изражавају опрез или сумњу, услед одсуства потврде у другим изворима и знатне хронолошке и генеалошке непоузданости самог Летописа.[6][4][5]
Данијеле Фарлати у делу Illyricum sacrum о Павлимиру пише као о краљу далматинске Србије:[7][8]
Paulimir je pokorio moćnike i banove koji su, poslije smrti Časlava, koji je protjerao Radoslava, svog oca, a njegovog đeda, podelili među sobom srpsko kraljevstvo. S druge strane, Gornju Meziju, ili unutrašnju Srbiju, koju je bio zauzeo Višeslav, jedan od banova Srbije o kome govori Porfirogenit, nije mogao da povrati. Stoga se morao zadovoljiti dalmatinskom Srbijom. Poslije toga je srpsko kraljevstvo bilo podijeljeno na dva dijela. Jedan dio su dobili Paulimirovi sinovi i unuci, čiju je genealogiju sastavio Pop Dukljanin, a drugi sinovi i unuci Višeslavovi, o kojima govori Porfirogenit. Ali, poslije skoro sto godina, obje Srbije su se ujedinile u jedno kraljev-stvo pod vlašću jednog kralja, koji je po najvišem pravu jednako upravljao i mezijskim Srbima kao i dalmatinskim. Paulimir je, pošto je pobijedio raškog župana, podigao u ovom kraju hram, dostojan kraljevskog veličanstva, pod imenom Svetog Petra, princa među Apostolima, kako stoji kod Dukljanina, i pobrinuo se da se odlikuje kao episkopsko sjedište.
Фарлати га у индексу имена на крају 6. дијела Светог Илирика назива: Paulimirus Rex Serblorum.[9]
Дубровачки књижевник Јуније Палмотић је написао драму Павлимир. Руски научник Павле Ровински је сматрао да се предања Бјелопавлића о Бијелом Павлу односе управо на Павлимира.[10]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Mošin 1950, стр. 69-72.
- ^ Мијушковић 1988.
- ^ Живковић 2004, стр. 9-32.
- ^ а б Живковић 2006.
- ^ а б Живковић 2009.
- ^ Банашевић 1971.
- ^ Farlati, Daniele (1817). Illyrici sacri, свезак VII стр. 5., десни стубац доље (напомена: не римско V него арапски број 5. бр. стр.). Млеци.
- ^ Nikčević, Vojislav D. (2014). Monumenta Montenegrina, стр. 698-700 (PDF). Podgorica: Matica crnogorska.
- ^ Фарлати, Данијеле (1800). Illyrici sacri, Ecclesia Ragusina cum suffraganeis, et ecclesia Rhiziniensis et Catharensis, свезак VI стр. 534). Млеци.
- ^ Ровински 1998, стр. 60.
Извори и литература
уредиИзвори
уреди- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
Литература
уреди- Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2004). „Легенда о Павлимиру Белу” (PDF). Историјски часопис. 50 (2003): 9—32.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век) (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века (историјско-географско разматрање): Проблеми и знања. Београд: Историјски институт.
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.