Ото де ла Рош
Отон де ла Рош (умро пре 1234) је био учесник Четвртог крсташког рата, оснивач и први владар Атинског војводства.
| Ото де ла Рош | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. век |
| Датум смрти | 1234 |
| Место смрти | Ray-sur-Saône, |
| Породица | |
| Потомство | Гај I де ла Рош, Othon V de la Roche |
| Родитељи | Понс II де ла Рош |
| Претходник | Guy of Ray |
| Наследник | Гај I де ла Рош |
Биографија
уредиОтон је био племић из Бургундије[1]. Узео је учешћа у Четвртом крсташком рату борећи се под Задром и Цариградом. Након освајања Цариграда био је један од чланова одбора који је изабрао цара новоформираног Латинског царства[2]. Царску круну преузео је Балдуин Фландријски[3]. У складу са мартовским споразумом потписаним пред зидинама још увек незаузетог Цариграда, крсташу Бонифацију Монфератском припали су поседи око Никеје у Малој Азији. Међутим, Бонифације је самостално освојио Солун кога је одредио за престоницу нове краљевине.[4]. Одатле је предузимао походе ка средњој и јужној Грчкој. Отон се прикључио војсци која је освојила Тесалију, Беотију и Атику. Као вазал солунског краља, Отон је завладао овим просторима формирајући Атинско војводство[5]. Узео је титулу мегаскира или Великог господара (грчки: μεγασκύρ)[6]. Није јасно како је добио титулу дукса (војводе)[7] Морејска хроника наводи да је титулу дао лично француски краљ Луј IX Отоновом наследнику Гају I де ла Рошу[7][8] Атински акропољ утврђен је током Отонове владавине[9]. Отон је формирао и атинску архиепископију[10]. Њу је потврдио и папа Иноћентије III 1206. године. Након Бонифацијеве смрти долази до сукоба између латинског цара Хенрика Фландријског и намесника Бонифацијевог малолетног сина које је предводио Оберто II од Бијандрата. Отон је стао на страну латинског цара[11][12]. Отон се 1208. године оженио Изабелом[13][14]. У исто време забележен је и његов први сукоб са црквом. Отон је приморавао архиепископа Берарда да се одрекне права да именује благајника атинске катедрале у његово име[13]. Папа Иноћентије III овластио је архиепископа Ларисе да истражи случај[13].
_-_Athens_-_Propylaia_1868-1875.jpg)
Следеће, 1209. године, Отон је свечано примио латинског цара који је посетио Атину[15]. Међутим, историчар Жак Лонгон пише да Отон није никада прихватио Хенрикову врховну власт и да је остао веран Бонифацијевом наследнику Димитрију све до пада Солунске краљевине 1224. године[5]. Због тога је неизвесно да ли је Отон Тебу добио од Хенрика или не.[16]. Са Жофроом I Вилерденом, Отон је 1210. године предузео низ војних акција са циљем да консолидују своју власт. Заузели су Акрокоринт 1210. године, Аргос и Нафплио 1212. године. Као надокнаду, Отон је примио два Господства у Арголиди: Аргос и Нафплио и Дамалу. Теба је, због своје свиларске индустрије, постала Отонова престоница и економски центар његовог домена, а Атина је остала место Отоновог становања. Живео је у свом дворцу на врху Акропоља. Отон је одржавао добре односе са Иноћентијем и његовим наследником Хоноријем[17]. Сукоб са атинским свештенством довео је до сукоба са папом Хоноријем. Хонорије га је екскомуницирао. Сукоб је решен 1223. године када је Отон пристао да попусти пред црквеним захтевима[17] Отон се од 1225. године не помиње у историјским изворима. Тада је вероватно дао оставку на атински престо и предао је свом сину, а сам се вратио у Бургундију, иако је ова претпоставка несигурна. Умро је пре 1234. године јер његов син Отон II себе тада назива "сином бившег лорда Отона, војводе Атине" (filius quondam domini Ottonis, ducis Athenarum)[17]
Породично стабло
уреди| 2. Pons II de la Roche | ||||||||||||||||
| 1. Ото де ла Рош | ||||||||||||||||
| 3. | ||||||||||||||||
Референце
уреди- ^ Longnon 1973, стр. 61.
- ^ Villehardouin 2007, стр. 31.
- ^ Lock 1995, стр. 35.
- ^ Lock 1995, стр. 43–44
- ^ а б Fine 1994, стр. 89.
- ^ Setton 1946, стр. 235. n. 1.
- ^ а б Fine 1994, стр. 109. n.2.
- ^ Setton 1946, стр. 235. n.1.
- ^ Longnon 1973, стр. 241.
- ^ Lock 1995, стр. 206.
- ^ Setton 1976, стр. 27.
- ^ Lock 1995, стр. 58.
- ^ а б в Setton 1976, стр. 412.
- ^ Lock 1995, стр. 364.
- ^ Setton 1976, стр. 29.
- ^ Longnon 1946, стр. 88–89
- ^ а б в Longnon 1978, стр. 215–16
Литература
уреди- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Lock, Peter (1995). The Franks in the Aegean (1204–1500). Longman. ISBN 978-0-582-05139-3.
- Longnon, Jean (1946). „Problèmes de l'histoire de la principauté de Morée”. Journal des savants (на језику: French). 2 (2): 77—93. doi:10.3406/jds.1946.2495.
- Longnon, Jean (1969). „The Frankish States in Greece, 1204–1311”. Ур.: Wolff, Robert Lee; Hazard, Harry W. A History of the Crusades, Volume II: The Later Crusades, 1189–1311. University of Wisconsin Press. стр. 234—275. ISBN 978-0-299-06670-3.
- Longnon, Jean (1973). „Les premiers ducs d'Athènes et leur famille”. Journal des savants (на језику: French). 1 (1): 61—80. ISSN 1775-383X. doi:10.3406/jds.1973.1278.
- Longnon, Jean (1978). Les compagnons de Villehardouin: Recherches sur les croisés de la quatrième croisade. Librairie Droz.
- Lurier, Harold E., ур. (1964). „Crusaders as Conquerors: The Chronicle of Morea”. New York: Columbia University Press.
- Runciman, Steven (1989). A History of the Crusades, Volume III: The Kingdom of Acre and the Later Crusades. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-06163-6.
- Setton, Kenneth M. (1946). „A Note on Michael Choniates, Archbishop of Athens (1182–1204)”. Speculum. 21 (2): 234—36. JSTOR 2851321. doi:10.2307/2851321.
- Setton, Kenneth M. (1976). The Papacy and the Levant (1204–1571), Volume I: The Thirteenth and the Fourteenth Centuries. The American Philosophical Society. ISBN 978-0-87169-114-9.
- Villehardouin, Geoffroy de (2007). „Villehardouin's Chronicle of the Fourth Crusade and the Conquest of Constantinople”. Ур.: Shaw, Margaret R. B. Chronicles of the Crusades: Villehardouin and Joinville. Dovers Publications. ISBN 978-0-486-45436-8.