Википедија

Операција Коридор 92

Операција Коридор преусмерава овде. За српски филм из 1993. погледајте страницу Операција Коридор (филм).
Коридор 92 преусмерава овде. За српски филм из 2021. погледајте страницу Коридор 92 (филм).

Операција Коридор 92, позната и као пробој Коридора живота, била је операција Војске Републике Српске (ВРС)[а] против Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Хрватска војске (ХВ) у Босанској Посавини током Рата у Босни и Херцеговини. Операција је вођена од 24. јуна до 6. октобра 1992. године. Циљ је био поновно успостављање путне везе између западног и источног дијела Републике Српске. Разлог за покретање операције било је хрватско заузимање Дервенте — потез којим је блокиран једини копнени пут између територија под контролом ВРС.

Операција Коридор 92
Дио рата у Босни и Херцеговини

Циљеви операције Коридор 92 на мапи Босне и Херцеговине
Вријеме24. јун — 6. октобар 1992.
Мјесто
Босанска Посавина, сјеверна Босна и Херцеговина
УзрокБлокада пута који спаја Босанску Посавину са Босанском Крајином
Исход

Побједа Војске Републике Српске

Сукобљене стране
 Република Српска
 Република Српска Крајина		  Република Хрватска
 Хрватска заједница Херцег-Босна
 Република Босна и Херцеговина
Команданти и вође
Република Српска Момир Талић
Република Српска Новица Симић
Република Српска Крајина Милан Мартић		 Хрватска Петар Стипетић
Хрватска Винко Штефанек
Укључене јединице
Република Српска Војска Републике Српске
Република Српска Крајина Јединице Милиције Српске Крајине		 Хрватска Хрватска војска
Хрватска Република Херцег-Босна Хрватско вијеће одбране
Хрватске одбрамбене снаге
Јачина
40.800 војника (јун)
54.660 војника (октобар)		 20.000 војника (јун)
5000 војника (октобар)
Жртве и губици
413 погинулих
1509 рањених		 најмање 1261 погинулих
6250 рањених
116 цивила погинуло у Славонском Броду

У првој етапи операције ВРС је успјешно ушла у Дервенту, одбијајући снаге ХВО и ХВ на сјевер, заузимајући притом неколико градова. У другој етапи операције, ВРС је избила на ријеку Саву, тј. на границу са Републиком Хрватском, уништавајући мостобран који су држали ХВ и ХВО у Босанском Броду. У офанзиви је учествовало више од 60.000 војника, а обје стране су имале тешке губитке, нарочито ХВО. Хрватско Вијеће за националну сигурност затражило је извјештај о губитку Босанске Посавине и за пораз окривило унутрашње сукобе, двоструки ланац командовања и недјелотворну контраобавјештајну службу. Исход је касније изазвао спекулације о политичком договору између српског и хрватског руководства о трговини територијама, иако је анализа америчке Централне обавјештајне агенције одбацила такве наводе.

Позадина

уреди

Пошто се Југословенска народна армија (ЈНА) повукла из Хрватске након прихватања и почетка спровођења Венсовог плана, око 55.000 официра и војника ЈНА рођених у Босни и Херцеговини је пребачено у новоосновану Војску Републике Српске. Ова реорганизација услиједила је након проглашења Републике српског народа Босне и Херцеговине 9. јануара 1992, када је већ било јасно да ће се противно Уставу Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине спровести референдум о независности, од 29. фебруара до 1. марта 1992. године.[1]

ЈНА и ВРС су се сукобиле са Армијом Републике Босне и Херцеговине (АРБиХ) и Хрватским вијећем одбране (ХВО), које су биле под командом претежно муслиманске владе у Сарајеву и руководства босанскохерцеговачких Хрвата, као и ХВ, која је повремено подржавала операције ХВО.[2] Ембарго на оружје Уједињених нација уведен у септембру 1991. омео је припрему различитих снага,[3] али је крајем априла ВРС била у могућности да распореди 200.000 војника, заједно са стотинама тенкова, оклопних транспортера и артиљеријских оруђа, док су ХВО и Хрватске одбрамбене снаге (ХОС) располагале са око 25.000 војника и прегршт тешког наоружања. АРБиХ је била углавном неприпремљена, међутим, није имала тешко наоружања и посједовала је малокалибарско оружје за мање од половине својих снага од око 100.000 војника.[4] До средине маја 1992, када су се јединице ЈНА које нису пребачене у ВРС повукле из БиХ у новопроглашену Савезну Републику Југославију,[5] ВРС је контролисала приближно 60% Босне и Херцеговине.[6]

Босанска Посавина

уреди

Површина и становништво

уреди
 
Етнички састав Босанске Посавине према попису становништва из 1991:
      Хрвати       Срби       Муслимани

Географско подручје у сливу ријеке Саве чинило је дијелом или у потпуности 15 општина: Зеница, Босанска Градишка, Србац, Босански Брод, Дервента, Оџак, Модрича, Градачац, Босански Шамац, Орашје, Брчко, Сребреник, Бијељина, Лопаре и Угљевик. Од 1990-их, употреба појма Босанска Посавина односи се готово искључиво на подручја са претежно хрватским становништвом у оквиру општина Босански Брод, Дервента, Оџак, Модрича, Градачац, Босански Шамац, Орашје и Брчко.[7] Ове општине су заузимале површину од 2289,15 км² и у њима је према попису становништва из 1991. живјело 319.593 становника, од којих су 133.467 (41,76%) били Хрвати, 88.484 (27,69%) Срби и 70.907 (22,19%) Муслимани.[8] Област је преко четири моста на ријеци Сави била повезана са Хрватском.[9]

Политичка организација

уреди

Након парламентарних избора 1990, Хрватска демократска заједница (ХДЗ) имала је већину у шест општина Босанске Посавине. Међутим, крајем 1991. Српска демократска странка (СДС) почела је успостављати паралелне власти.[10] Током 1991, СДС је успоставио шест српских аутономних области (САО) у општинама Босне и Херцеговине у којима живе Срби. САО Сјеверна Босна, проглашена у Добоју у новембру 1991, покривала је 17 општина, укључујући Дервенту, Босански Брод, Оџак, Босански Шамац, Модричу, Градачац и Орашје.[11] На подручју српских аутономних области и других подручја насељених Србима, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида у Другом свјетском рату, на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. основана је и проглашена Република српског народа Босне и Херцеговине, касније преименована у Републику Српску.[12]

У Босанском Броду је 12. новембра 1991. основана Хрватска заједница Босанска Посавина. Обухватала је осам општина: Босански Брод, Оџак, Босански Шамац, Орашје, Дервенту, Модричу, Градачац и Брчко.[13]

Увод

уреди
 
Карта војног распореда у Босанској Посавини, април–јун 1992. године.

Хрватско вијеће одбране (ХВО) ојачано трупама Хрватске војске (ХВ), након одбране положаја у Босанском Броду у марту, одбацило је трупе Југословенске народне армије (ЈНА) и Војске Републике Српске (ВРС) јужно од града и до краја маја заузело Модричу и Дервенту. Заузимањем Дервенте прекинут је и посљедњи пут који је спајао западни дио Српске Републике са источним дијелом, који се наслањао на Србију. Тиме је онемогућено снабдијевање Бање Луке, као и највећег дијела територије коју Република Српска Крајина контролисана у почетној етапи Рата у Хрватској.[14]

Губитка путне везе изазвао је значајне проблеме у снабдијевању Бање Луке и околине и за исход је имао противнапад ВРС на снаге ХВО и ХВ на том подручју. Истовремено, ВРС и ЈНА су заузеле Добој и Босански Шамац, источно и јужно од правца напредовања ХВО и ХВ.[15] У јуну, 1. крајишки корпус ВРС започео је извођење припремних операција на подручја око Дервенте под контролом ХВО и ХВ, покушавајући да побољша положаје ВРС потребних за извођење великог напада. До 20. јуна, ВРС је заузела села Которско и Јоховац, сјеверно од Добоја, и остварила главни циљ припремних операција.[16]

Непосредни повод за дјеловање била је смрт дванаест новорођенчади у бањалучкој клиници за дјечије болести због недостатка кисеоника у инкубаторима.[17]

Офанзива

уреди

Ток операције

уреди
 
Карта операције Коридор 92.

ВРС је на почетку операције Коридор 92 распоредила преко 40.000 војника, а до краја почетне етапе офанзиве снаге су повећане на 54.660 војника.[18][19] Главни носилац офанзиве био је 1. крајишки корпус ВРС,[16] организован у четири тактичке групе, 16. крајишку моторизовану бригаду и Оперативну групу Добој.[20] Корпус и ток операције били су под командом генерала Момира Талића.[21] Јединице Српске војске Крајине су такође учествовале у офанзиви. У јуну је пристигло 780 добровољаца, из посебних јединица Милиције Српске Крајине којим је непосредно командовао министар Милан Мартић.[20][22]

ХВО и ХВ су имале око 20.000 војника у региону на почетку офанзиве ВРС, али је до октобра број војника пао на мање од 5000. На почетку, ове јединице су организоване у Оперативну групу Сава и Оперативну групу Источна Посавина. Од средине маја биле су организоване у Оперативну групу Источна Посавина, на челу са пуковником Винком Штефанеком, која је била потчињена команди Славонског фронта на челу са генералом Петром Стипетићем. Јединице ХВО су биле 101, 102, 103, 104, 105, 106, 107, 108. и 109. бригада. Снаге су такође укључивале елементе великог броја јединица ХВ: велики дио 108. бригаде ХВ са сједиштем у Славонском Броду и дијелови 139. бригаде ХВ и 3. гардијске бригаде.[23] Јединице ХВ из Славоније и средишње Хрватске су такође повремено биле укључене: дијелови 109, 111, 123. и 127. бригаде са сједиштем у Винковцима, Ријеци, Пожеги и Вировитици, као и неколико јединица са сједиштем у Осијеку.[24] Око 200 припадника Хрватских одбрамбених снага (ХОС) учествовало је на фронту, дјелујући самостално или под командом 108. бригаде ХВ.[25] Хрватске снаге су оружје углавном добијале из логистичке базе ХВ у Славонском Броду.[23] Савјет безбједности УН је усвојио 15. маја 1992. Резолуцију 752, захтијевајући повлачење ХВ из Босне и Херцеговине.[26] Страни посматрачи су стално приговарали на присуство јединица ХВ, па је 7. јула 1992. године министар одбране Хрватске Гојко Шушак издао наредбу да се у БиХ могу распоредити само добровољци.[27]

Руководство ВРС је процијенило укупну снагу противничких снага на око 25.500 војника. У својим процјенама они су рачунали и на 110. и 111. бригаду ХВО из Усоре и Жепча, као и на три бригаде АРБиХ из Градачца, Маглаја и Тешња. Иако те јединице нису учествовале у борбама у Посавини, везале су дио снага ВРС за своје положаје.[28] Поред људства, ВРС је имала предност и у наоружању. Док су хрватске снаге имале 47 борбених возила, од тога 35 тенкова (9 Т-34, 22 Т-55 И 4 М-84), ВРС је имала 163 борбена возила, укључујући три ПТ-76, 18 Т-34, 71 Т-55 и 24 М-84. ВРС је имала предност и у артиљеријским оруђима.[29]

Хронологија

уреди
 
Карта заузимања Босанског Брода у октобру 1992. од стране ВРС.

Први крајишки корпус ВРС је отпочео офанзиву кодног назива операција Коридор 92 24. јуна. Примарни циљ операције је био пробијање кроз положаје које су држале ХВО и ХВ између Модриче и Градачца, као и повезивање са Источнобосанским корпусом ВРС. Секундарни циљ били су напади у правцу Дервенте и Босанског Брода. Примарни циљ је остварен 26. јуна након дводневних тешких борби. Након тога, снаге ВРС су кренуле према Модричи и 28. јуна су заузеле град. Секундарни циљеви суочени са јачим отпором ХВО и ХВ, спорије су остваривани.[16]

Друга етапа офанзиве покренута је 4. јула. Састојала се од напредовања ВРС према Дервенти, Босанском Броду и Оџаку, с циљем избијања на ријеку Саву, а тиме уједно и на границу са Хрватском. Дервента је убрзо заузета 4–5. јула, а ВРС је наставила да наноси ударце хрватским снагама. ВРС је заузела Оџак 12. јула и изашла на обалу Саве сјеверно од града два дана касније. До тада, снаге ВРС су напредовале 10–15 км и достигле положаје на 10 км од Босанског Брода. Снаге ХВО и ХВ су сведене на мостобран око града.[16]

У августу и септембру, ВРС је покренула неколико напада на мостобран у Босанском Броду. Средином септембра, снаге ХВО и АРБиХ распоређене недалеко од Брчког, напале су исти пут који је ВРС осигурала кроз операцију Коридор 92. Противнападом је успјешно заузет дио пута јужно од Орашја, на источном крају Брчанског коридора. Међутим, ВРС је убрзо повратила контролу над истим дијелом пута.[16]

Још један напад на Босански Брод покренут је 27. септембра. Напредак је у почетку био умјерен, све до 4. октобра када је ВРС успјешно уравнотежила своје снаге, мијењајући сектор мостобрана против којег је 1. крајишки корпус ВРС био усмјерен. Тај потез је успјешно пореметио одбрану ХВО и ХВ, а ВРС је постигла напредак заузимајући Босански Брод 6. октобра. Као одговор на то, ХВО и ХВ су уредно повукле своје снаге и опрему на лијеву обалу Саве,[16] а мост преко ријеке између Босанског и Славонског Брода је срушен 7. октобра.[30]

Посљедице

уреди

ХВО је средином октобра и почетком новембра 1992. још два пута накратко пресјекао Брчански коридор јужно од Орашја. Као одговор, ВРС је покренула велику офанзиву на мостобран ХВО у Орашју. Након неких почетних успјеха, офанзива ВРС је пропала и ХВО је вратио снаге за напад на положаје које су држали прије српског напредовања. У циљу осигурања Брчанског коридора, јединице 1. крајишког и Источнобосанског корпуса ВРС окрнуле су се јужно од Брчког и напредовали 2–3 километра кроз подручје које су држале ХВО и АРБиХ. Тај посљедњи потез проширио је Брчански коридор за 3 км на најужој тачки.[16]

Током офанзиве којом је заузето 760 км², погинуло је 413 војника и још 1.509 рањених припадника ВРС и њених савезника.[31] Према Зовку, погинуло је 343 и рањено 1996 припадника ХВ, док је погинуло 918 и рањено 4254 припадника ХВО у борбама које су вођене од априла до октобра.[32] У истом периоду, Славонски Брод је био изложен бомбардовању од артиљерије и авијације ВРС. На град је испаљено укупно 11.651 артиљеријска граната, четрнаест ракета Луна-М, док је из ваздуха бачено 130 бомби,[30] што је резултовало смрћу 16 цивила.[33]

Крајем октобра 1992. хрватско Вијеће за националну сигурност затражило је извјештај о губитку Босанске Посавине. Утврђено је да је фронт имао важну стратешку улогу у везивању јаких снага ВРС и спријечио њихово одвајање у друге дијелове земље. Сачињена комисија је закључила да је у Босанској Посавини није постојао јединствен политички и војни циљ и да је одбрана била оптерећена унутрашњим сукобима и оптужбама.[34] Утврдила је да командни ланац није функционисао како је предвиђено,[35] понекад су команданти на нижим нивоима добијали упутства без знања више команде. Контраобавјештајне службе су такође критиковане као недјелотворне,[36] док су гласине о издаји негативно утицале на морал војске, за што су оптуживали „пету колону”.[35] Према бившем хрватској премијеру Јосипу Манолићу, извјештај „јасно указује на одговорност Гојка Шушка и његових засебних војних и политичких линија командовања на терену за пад Посавине.”[37][38]

 
Споменик погинулим борцима 2. крајишке бригаде ВРС на Дракулићу.

Исход битке је шокирао хрватског команданта и касније је довео до нагађања о њеном узроку. Стипетић је за урушавање мостобрана у Босанском Броду и неуспјех одбране окривио 108. пјешадијску бригаду. Тврдио је да су цивилне власти повукле бригаду са ратишта и да је исход битке унапријед одређен Договором у Грацу који су склопили предсједник Српске Радован Караџић и предсједник Херцег-Босне Мате Бобан.[24] Генерал Карл Гориншек, командант задужен за одбрану Славоније у вријеме пада Посавине, рекао је да хрватска администрација није показала занимање за одбрану Посавине и да је стално добијао наређење да не предузима никакву иницијативу у одбране територије.[38] Стипетићев став о Договору у Грацу понављао и британски историчар Марко Атила Хоаре, који тврди да су Хрвати уступили подручје током операције Коридор 92 ради западне Херцеговине.[39] С друге стране, хрватско-амерички историчар Џејмс Ј. Садковић[40] то гледиште описује као теорију завјере.[39] Док неки извори указују на то да је Посавина предата за Превлаку коју је држала ЈНА, анализа америчке Централне обавјештајне агенције закључила је да нема непосредних доказа о таквих аранжманима.[16]

Насупрот томе, хрватски историчар Давор Маријан закључује да је битка виша превише сложена за ХВ, нарочито за ХВО. Истиче да су ХВ и ХВО патиле од недјелотворности командне структуре и лоших обавјештајних података, напомињући да нису на вријеме открили присуство 16. моторизоване и 1. оклопне бригаде ВРС. Маријан такође тврди да је ХВ непосредно прије битке демобилисала десет пјешадијских бригада,[41] а његов став подржава генерал-пуковник Новица Симић, командант 16. моторизоване бригаде распоређена у Тактичку групу 1, коју је основао штаб 1. крајишког корпуса ради извршења офанзиве.[42]

У периоду 2001—2003, судски процес против тројице српских званичника вођен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију због ратних злочина почињених након заузимања Босанског Шамца. Оптужени Благоје Симић, Мирослав Тадић и Симо Зарић оптужени су за противправно хапшење, затварање, премлаћивање, мучење, принудни рад, депортацију и присилном премјештање. Проглашени су кривима, а пресуде су потврђене у жалбеном поступку. Симић је осуђен на петнаест, Тадић на осам, а Зарић на шест година затвора.[43]

Азра Башић је 2017. осуђена на четрнаест година затвора због ратних злочина над српским ратним заробљеницима у Дервенти прије почетка операције.[44]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Војска Републике Српске (ВРС) основана је 12. маја 1992. као Војска Српске Републике Босне и Херцеговине (ВСРБиХ), а у коначни назив је преименована 12. августа 1992.

Референце

уреди
  1. ^ Ramet 2006, стр. 382.
  2. ^ Ramet 2006, стр. 427.
  3. ^ The Independent & 10 October 1992.
  4. ^ CIA 2002, стр. 143–144.
  5. ^ CIA 2002, стр. 137.
  6. ^ Burns 12 May 1992.
  7. ^ Mrduljaš 2009, стр. 85–86.
  8. ^ Mrduljaš 2009, стр. 89.
  9. ^ Tomas & Nazor 2013, стр. 278–279.
  10. ^ Tomas & Nazor 2013, стр. 280–281.
  11. ^ Tuđman & Bilić 2005, стр. 39.
  12. ^ Lučić 2008, стр. 134.
  13. ^ Tomas & Nazor 2013, стр. 281.
  14. ^ CIA 2002, стр. 145.
  15. ^ CIA 2002, стр. 145–146.
  16. ^ а б в г д ђ е ж CIA 2002, стр. 146.
  17. ^ Večernje novosti & 16 June 2011.
  18. ^ Zovak 2009, стр. 675.
  19. ^ Tomas & Nazor 2013, стр. 295.
  20. ^ а б Tomas & Nazor 2013, стр. 288.
  21. ^ Ramet 2006, стр. 433.
  22. ^ Rupić 2008, стр. 408–410.
  23. ^ а б Tomas & Nazor 2013, стр. 285.
  24. ^ а б Nacional & 10. 4. 2007.
  25. ^ Zovak 2009, стр. 219.
  26. ^ Bethlehem & Weller 1997, стр. 7.
  27. ^ Marijan 2004, стр. 267-268.
  28. ^ Tomas & Nazor 2013, стр. 296.
  29. ^ Tomas & Nazor 2013, стр. 296-297.
  30. ^ а б Zovak 2009, стр. 520.
  31. ^ Večernje novosti & 16. 6. 2011.
  32. ^ Zovak 2009, стр. 516.
  33. ^ Zovak 2009, стр. 515.
  34. ^ Zovak 2009, стр. 639.
  35. ^ а б Zovak 2009, стр. 640.
  36. ^ Zovak 2009, стр. 633.
  37. ^ Magaš 2007.
  38. ^ а б Šoštarić, Cvitić & 30. 1. 2007.
  39. ^ а б Sadkovich 2007, стр. 212.
  40. ^ Marijan 2010, стр. 907.
  41. ^ Marijan 2000, стр. 164–165.
  42. ^ Slobodna Dalmacija & 24. 4. 2013.
  43. ^ ICTY & Simić et al., стр. 1–3.
  44. ^ „Bosnia war crimes: Former female fighter Azra Bašić gets 14 years”. BBC News. 27. 12. 2017. Приступљено 28. 10. 2022. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Операција_Коридор_92&oldid=28506409”