Википедија

Олга Хумо

Олга Хумо (рођ. Нинчић; Београд, 27. мај 1919 — Београд, 4. август 2013) била је доктор филологије, учесница Народноослободилачке борбе и професор на Филозофском факултету у Београду.

олга хумо
Олга Хумо и Тито августа 1944.
Лични подаци
Датум рођења(1919-05-27)27. мај 1919.
Место рођењаБеоград, Краљевство СХС
Датум смрти4. август 2013.(2013-08-04) (94 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Професијапрофесор
Породица
СупружникАвдо Хумо
РодитељиМомчило Нинчић
Деловање
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
У току НОБсекретарица Јосипа Броза Тита
Одликовања
Орден братства и јединства са сребрним венцем Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођена је 27. маја 1919. у Београду. Била је друго дете у породици Момчила Нинчића (1876—1949), професора економије и министра финансија и министра иностраних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и његове супруге Споменке (1883—1965). Деда по оцу, Арон Нинчић био је правник, један од вођа Напредне странке и министар правде Краљевине Србије, а деда по мајци Раша Милошевић, један од оснивача Народне радикалне странке и један од вођа Тимочке буне, као и министар народне привреде Краљевине Србије. Њен старији брат Ђуро Нинчић (1915—1979) био је дипломата и амбасадор СФР Југославије.[1]

Одрасла је у политичком окружењу, а како је њен старији брат био симпатизер комунизма и дружио се омладинским револуционарима — Ивом и Јурицом Рибар, Алексом Челебоновићем и др, Олга је још као средњошколка стекла симпатије према комунизму. Године 1937. се уписала на Филозофски факултет у Београду, где се одмах прикључила се студентском револуционарном покрету. Тада је упознала студента југословенске књижевности Авду Хума, једног од водећих личности у студентском револуционарном покрету на Београдском универзитету. За време студентских демонстрација 14. децембра 1939, била је ухапшена, а у полицији је саслушавао лично шеф Београдске полиције Драги Јовановић. Након пет дана, проведених у притвору, пуштена је на слободу, због недостатка доказа, али и чињенице да потиче из угледне породице. Децембра 1940, мимо очеве воље, удала се за Авду Хума, а сведоци на венчању су били — Јурица Рибар, Авдов стриц Хамзо и Олгин брат Ђуро.[1][2][3]

Након венчања, Авдо и Олга живели су у Сарајеву, све до почетка Другог светског рата у Југославији. Њен родитељи су након Априлског рата 1941, заједно са осталим члановима Владе генерала Симовића, напустили Југославију. Пошто су ишли преко Пала и Сарајева, позвали су Олгу да крене с њима, али је она то одбила. Након напада Немачке на Совјетски Савез, почетком јула 1941, заједно са супругом, прешла је у Мостар, где је он у својству члана Покрајинског комитета КПЈ за Босну и Херцеговину радио на организовању оружаног устанка у Херцеговини. Након његовог напуштања Мостара, Олга се крила у кући његових родитеља, рођака и пријатеља. У јесен 1941, поново се заједно са супругом, вратила у Сарајево и тада је од стране делегата ЦК КПЈ Светозара Вукмановића Темпа примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][3]

Након што јој је супруг отишао у партизане на Романију, Олга се вратила у Мостар, где је марта 1942. родила ћерку Азру (1942—1956), која је касније преминула. Активно је радила у Народноослободилачког покрету у Мостару, све до јуна 1943. када је ухапшена и пребачена у Сарајево. Уз помоћ једног Чеха, који је као преводилац радио у Гестапоу, а био је симпатизер Савезника, успела је да побегне из затвора. Потом се повезала са сарајевском партијском организацијом и преко отишла у партизане, који су дејствовали у околини града. Потом је пребачена у Прву крајишку ударну бригаду, где је била преводилац доктора Макензија, из британске војне мисије у НОВЈ. Августа 1943., након што је Прва крајишка бригада извршила напад на аеродром у Рајловцу, Олга је прешла у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, где је преводила билтене и разговоре са члановима савезничких војних мисија.[1][4]

Заједно са Врховним штабом, у јесен 1943. боравила је у ослобођеном Јајцу, где је присуствовала Другом заседању АВНОЈ-а. Овде се први пут сусрела са супругом Авдом, након његовог одласка у партизане на Романију. Почетком 1944. са Врховним штабом је прешла у ослобођени Дрвар, који је све до пролећа био центар слободне партизанске територије. У току десанта на Дрвар, 25. маја 1944. заједно са другим члановим Врховног штаба налазила се у пећини, коју су нападали немачки падобранци. Након извлачења из пећине, са осталим члановима Врховног штаба и савезничких војних мисија, дошла је до Гламочког поља одакле су авионима пребачени у Бари, а одатле бродом на Вис. Након што је јуна 1944, њена познаница са факултета и Титова ратна секретарица, Даворјанка Пауновић Зденка отишла у Москву на лечење од туберкулозе, Олга је преузела функцију личне секретарице Врховног команданта НОВ и ПОЈ.[5][6]

 
Породична гробница Нинчић на Новом гробљу

Августа 1944, као преводилац је у Напуљу присуствовала разговорима између Врховног команданта НОВ и ПОЈ и председника НКОЈ-а маршала Јосипа Броза Тита и енглеског премијера Винстона Черчила. Потом је боравила на Вису, а почетком септембра 1944. заједно са Титом и Бранком Савић је отпутовала у Крајову. Почетком октобра 1944. заједно са Титом је прешла у Вршац, где је боравила до ослобођења Београда, када је заједно са Сретеном Жујовићем дошла у Београд и радила на припреми Титовог доласка.[5][6]

Све до ослобођења Мостара, фебруара 1945, боравила је у Титовом штабу, након чега је отишла да се сусретне са мужем и ћерком. Непосредно након ослобођења, 1946. завршила је студије на Филозофском факултету у Београду, након чега је заједно са супругом отишла у Сарајево, где се он налазио на разним државно-партијским функцијама — био је најпре министар, потом потпредседник и на крају председник Владе Народне Републике Босне и Херцеговине и организациони секретар Комунистичке партије Босне и Херцеговине. Олга је радила најпре као професор у гимназији, а потом као асистент на тек основаном Филозофском факултету у Сарајеву.[5][6]

Године 1956. заједно са супругом се преселила у Београд, где се он налазио на високим функцијама у Федерацији — био је савезни секретар за финансије, народни посланик и члан Председништва ЦК СКЈ, a 1972. je под оптужбом за „анархолиберализам” искључен из СКЈ и пензионисан. Након што је 1958. докторирала на Филозофском факултету у Београду, Олга је радила као професор на Катедри за енглески језик.[5][6][7]

Преминула је 4. августа 2013. у Београду у дубокој старости. Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

Недуго након одласка њених родитеља у емиграцију, најпре у Каиро, а потом у Лондон, до њих је дошла вест да је Олга погинула. Отац Момчило, несигуран у ову вест, годину дана је скривао од своје супруге. Крајем 1942, Олга је успела да преко Црвеног крста ступи у контакт са родитељима. Њен брат Ђуро Нинчић, дошао је априла 1941. у Сарајево, али како није успео да успостави везу са партијском организацијом, отишао је са родитељима у емиграцију. Године 1944. он се укључио у Народноослободилачку борбу и после рата радио као дипломата Нове Југославије. Као министар у избегличкој влади, Олгин отац Момчило Нинчић је у одсуству на Београдском процесу, јуна 1946, заједно са Дражом Михаиловићем, осуђен на осам година затвора и губитак политичких и грађанских права.[6] Октобра 2006. њен отац је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду. Олгин и Авдин син Огњен Хумо радио је у дипломатској служби Југославије и Србије.[8]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г „Sve je to bilo naivno i dirljivo 1”. www.republika.co.rs. 28. 2. 2013. 
  2. ^ Marić 1987, стр. 163.
  3. ^ а б Marić 1987, стр. 164.
  4. ^ Marić 1987.
  5. ^ а б в г „Sve je to bilo naivno i dirljivo 2”. www.republika.co.rs. 31. 3. 2013. 
  6. ^ а б в г д Marić 1987, стр. 165.
  7. ^ Ko je ko 1970, стр. 360.
  8. ^ „Дискредитовали власнике, отимали виле”. www.politika.rs. 22. 11. 2006. 

Литература

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Олга_Хумо&oldid=28715578”