Обична кукавица
Обична кукавица, раније позната и под називом европска кукавица (лат. Cuculus canorus), птица је из реда кукавица (Cuculiformes). Настањује области северне Африке и Евроазије од Португалије и Ирске на западу, до Јапана и Камчатке на истоку. По величини се може поредити са гугутком, а перје јој је углавном сиво. Поред специфичног звука који производи који звучи као „ку-ку“, врста је општепозната и по паразитирању гнезда других птица.
| Обична кукавица | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Домен: | Eukaryota |
| Царство: | Animalia |
| Тип: | Chordata |
| Класа: | Aves |
| Ред: | Cuculiformes |
| Породица: | Cuculidae |
| Род: | Cuculus |
| Врста: | C. canorus
|
| Биномно име | |
| Cuculus canorus | |
| |
| Распрострањеност обичне кукавице гнежђење пролазник ван сезоне гнежђења вероватно пристуна (гнежђење)
| |
Опис
уреди
Обична кукавица има распоном крила од 55 до 60 цм, дужину тела од 32 до 34 цм и тежину 110—140 грама (мужјак) и 95—115 грама (женка). По величини се може поредити са гугутком, али је нешто виткије грађе.[2] Крила обичне кукавице су шиљата, а заобљени реп је дуг 13 до 15 цм. У лету подсећа на обичног копца, али има шиљатије завршетке крила. Док седи, изгледа као да има кратке ноге, реп често лепезасто шири а благо раширена крила помало висе.[3]
Ова врста има два варијетета. Поред разлике у боји перја (код једног варијетета је сивље, а код друге боје рђе), разликују се и по боји ириса, обруба око очију и базе кљуна. Та боја је код сиве варијанте светложута, док је код рђасте светлосмеђа. Код оба варијетета ноге су жуте, а кљун, осим код корена, рожнато сив.
Станиште и распрострањеност
уредиКукавице живе у свим климатским областима западне палеоарктичке зоне, у култивисаним областима, као и у биотопима изнад и северно од границе шума, дина уз морску обалу и у готово свим животним срединама између тих области. Нема их у арктичким тундрама и пространим густим шумама. При томе је одлучујуће присуство птица које обична кукавица при гнежђењу користи као домаћине за своја јаја. У Швајцарској је доказано да се обична кукавица може наћи до висине од око 2.400 м, а у Индији у изузетниом околностима живи и на висини од 5.250 м.[4] У областима које настањује мора бити довољно разноврсних структура као што су травњаци, живице, појединачна стабла, а честа је и у рубним зонама градова.[2]
Северна граница станишта кукавица оквирно се поклапа са северним поларним кругом, а јужна досеже до Хималаја односно, до око 40. степена географске ширине.[2][5]
Сеоба
уредиКукавице се селе на велике раздаљине, пре свега ноћу. Њихова зимовалишта се налазе јужно од екватора, а предност дају областима уз водене токове или саванама с бројним стаблима акација. Одрасле и младе птице напуштају средњу Европу почетком августа, а углавном се враћају током друге половине априла.[[6]
Време повратка везано је за географску ширину, па у јужну Европу кукавице стижу већ у марту, а у Скандинавију тек почетком јуна.[7]
Извори
уреди- ^ BirdLife International (2019). „Cuculus canorus”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 6. 5. 2020.
- ^ а б в Handbook of the birds of Europe, the Middle East and North Africa : the birds of the Western Palearctic. Cramp, Stanley. Oxford: Oxford University Press. 1977—1994. ISBN 978-0-19-857505-4. OCLC 13791970.
- ^ Columbiformes - Piciformes. Bauer, Kurt M., Glutz von Blotzheim, Urs N., Niethammer, Günther (2., durchges. Aufl изд.). Wiesbaden: AULA-Verl. 1994. ISBN 978-3-89104-562-6. OCLC 258277311.
- ^ Ornithologen, Arbeitsgemeinschaft Berlin-Brandenburgischer (2001). Die Vogelwelt von Brandenburg und Berlin. Mädlow, Wolfgang. Rangsdorf: Natur & Text. ISBN 978-3-9807627-5-5. OCLC 51078189.
- ^ Hagemeijer, Ward J. M; Blair, Michael J; European Bird Census Council (1997). The EBCC atlas of European breeding birds: their distribution and abundance. London: T & A D Poyser. ISBN 978-0-85661-091-2.
- ^ The migration atlas : movements of the birds of Britain and Ireland. Wernham, Chris., British Trust for Ornithology. London: T. & A.D. Poyser. 2002. ISBN 978-0-7136-6514-7. OCLC 50582482.
- ^ Gärtner, Karsten (1981). „Die Wechselbeziehungen zwischen dem Kuckuck (Cuculus canorus) und dem Sumpfrohrsänger (Acrocephalus palustris) als Beispiel einer Brutparasit-Wirt-Beziehung”. Universität Hamburg.
Литература
уреди- Wyllie, Ian (1981). The Cuckoo. London: B.T. Batsford.
Спољашње везе
уреди
- The Rules of Life. BBC/Open University. 2005.
- Ageing and sexing (PDF; 2.4 MB) by Javier Blasco-Zumeta & Gerd-Michael Heinze
- ARKive Still photos and videos.
- Common Cuckoo (Cuculus canorus) Архивирано на сајту Wayback Machine (17. април 2013)
- Common Cuckoo - Species text in The Atlas of Southern African Birds
- „Tracking Cuckoos to Africa... and back again”. British Trust for Ornithology.