Новгородски рејон
Новгородски рејон (рус. Новгородский район) административно-територијална је јединица другог нивоа и општински рејон у северном делу Новгородске области, на северозападу европског дела Руске Федерације.
| Новгородски рејон Новгородский район | |
|---|---|
.svg) | |
 | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Административни субјект |  Новгородска област |
| Админ. центар | Велики Новгород |
| Статус | општински рејон |
| Оснивање | 1927. |
| Површина | 4.596,6 km2 |
| Становништво | 2014. |
| — број ст. | 61.293 |
| — густина ст. | 13,33 ст./km2 |
| Временска зона | UTC+3 |
| Регистарске таблице | 53 |
| Званични веб-сајт | |
.png)
Иако се административни центар рејона налази у граду Великом Новгороду сам град не улази у састав рејона већ чини засебан градски округ. Према проценама националне статистичке службе Русије за 2014, на територији рејона је живело 61.293 становника или у просеку око 13 ст/км².
Географија
уреди.svg)
Новгородски рејон смештен је у северним и северозападим деловима Новгородске области, у ниском и заравњеном подручју Прииљмењске низије. Са територијом од 4.596,6 km² највећи је рејон на подручју области (међу укупно 21 рејоном). Граничи се са Батечким и Шимским рејоном на западу, на истоку су Чудовски и Маловишерски, док је на југоистоку Крестечки рејон. На крајњем северу рејон се граничи са територијама Лушког и Тосњенског рејона Лењинградске области.
Рељефом рејона доминира језеро Иљмењ и пространа ниска депресија око њега. Надморска висина на обалама језера је свега 18 метара и то је уједно и најнижи део не само рејона него и целе области. Уз северну обалу из језера отиче његова највећа и једина отока река Волхов која од језера тече у смеру севера и дели рејон на готово два једнака дела. У југоисточном делу рејона у језеро се улива и његова најзначајнија притока, река Мста. Сви водотоци на подручју Новгородског рејона припадају басену реке Волхов и језера Иљмењ. Притоке Волхова су реке Полист, Питба и Керест са леве и Вишера са десне стране. На око 2 километра низводно од места где река Волхов започиње свој ток, од главног дела тока са десне стране одваја се рукавац Мали Волховец дужине 17 километара. Поред реке Мсте која се у језеро улива на његовој источној обали, значајније притоке Иљмења на подручју овог рејона су и Ниша, Веронда са Видогошчем и Верјажа. На крајњем северу рејона свој ток започиње река Тигода. Сиверсовим и Вишерским каналом (дужине 15,5) на југоистоку рејона директно су повезани токови Мсте и Волхова.
Више од половине рејонске територије је под шумама (око 2.642 km²), док на обрадиве површине отпада око 1.100 km².
Историја
уредиНовгородски рејон успостављен је 1. августа 1927. године као административна јединица у границама тадашњег Новгородског округа Лењинградске области. У границама данашње Новгородске области је од њеног оснивања 1944. године.
Демографија и административна подела
уредиПрема подацима пописа становништва из 2010. на територији рејона је живело укупно 57.673 становника,[1] док је према процени из 2014. ту живело 61.293 становника, или у просеку 13 ст/км².[2] По броју становника Новгородски рејон се налази на другом месту у области.
| 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2014. |
|---|---|---|---|---|---|---|
| --- | --- | --- | 55.491[3] | 58.622[4] | 57.673[1] | 61.293* |
Напомена: * Према процени националне статистичке службе.
На подручју рејона постоје укупно 199 сеоских и два градска насеља, а рејонска територија је подељена на 10 другостепених општина (две урбане и 8 сеоских). Административни центар рејона је град Велики Новгород који као засебан градски округ не улази у састав рејона. Насеља урбаног типа на подручју рејона су варошице Панковка и Пролетариј.
Саобраћај
уредиПреко територије рејона, углавном уз леву обалу Волхова пролази деоница националног аутопута М10 који повезује Москву и Санкт Петербург. Преко територије рејона пролазе и друмски правци који воде од Великог Новгорода према Пскову, Старој Руси (преко Шимска) и Малој Вишери.
Знаменитости рејона
уреди
Подручје око Новгорода је у периоду између IX и XV века било један од најважнијих политичких и културних центара руских земаља, док је река Волхов представљала важну трговачку спону између северих и јужних крајева. На територији рејона данас постоји велики број културно-историјских споменика од националног значаја, укупно 58 објеката од националног и још 125 од локалног значаја. Цео комплекс историјских споменика Новгорода и околине од 1992. године налази се на Унесковој листи светске баштине.
Најзначајнији културно-историјски споменици на подручју рејона су:
- Црква светог Спаса на Нередици — саграђена 1198. године;
- Успењска црква на Волотовом пољу — саграђена 1352. године;
- Јурјев манастир и Јурјевска саборна црква Светог Георгија — саграђени 1119. године;
- Хутински манастир — саграђен 1192. године;
- Етно село Витославлици — музеј на отвореном;
- Клопски манастир Свете Тројице — саграђен 1408. године.
- Николо-Вјажишчки манастир — саграђен 1411. године.
На подручју рејона налази се неколико археолошких локалитета из периода VIII—X век: Сопка, Холопиј, Георгиј и Сергов городок.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б "Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1". Архивирано на сајту Wayback Machine (15. март 2013)
- ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2014 года Архивирано на сајту Wayback Machine (10. август 2014)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Спољашње везе
уреди
