Никола Танхофер
Никола Тахнофер (Загреб, 25. децембар 1926 — Загреб, 24. новембар 1998) био је југословенски и хрватски редитељ, сценариста и директор фотографије. Током каријере добио је велики број награда, а издваја се Златна арена за режију 1958. године, за филм Х-8.
Никола Танхофер | |||||
---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||
Датум рођења | 25. децембар 1926. | ||||
Место рођења | Сесвете, Загреб, Краљевина СХС | ||||
Датум смрти | 24. новембар 1998.71 год.) ( | ||||
Место смрти | Загреб, Хрватска | ||||
Образовање | Филозофски факултет у Загребу | ||||
Занимање | редитељ, сценариста и директор фотографије | ||||
Рад | |||||
Активни период | 1945–1978. | ||||
Веза до IMDb-а | |||||
|
Биографија и каријера
уредиРођен је 25. децембра 1926. године у Сесветеу, градској четврти Загреба. Студирао је на Филозофском факултету у Загребу, а након завршетка Другог светског рата радио је као лаборант, тонски техничар, сниматељ-репортер, а 1949. године почео да се бави захтевнијим послом сниматеља играних и краткометражних филмова.[1]
Као директор фотографије дебитовао је у филму Застава из 1949. године, редитеља Бранка Марјановића. Након тога, посао директора фотографије имао је у филмовима Плави 9 (1950), Цигули Мигули (1952), Сињи галеб (1953).[1]
Опробао се и као режисер, а први филм који је режирао био је Није било узалуд, 1957. године.
Године 1958. снимио је своје најуспешније остварење, филм Х-8, који је на Филмском фестивалу у Пули освојио Златну арену за најбољи филм, а Танхофер је награђен са Златном ареном за режију.[2]
Био је утемељивач одсека филмског и телевизијског снимања, 1969. године на Академији драмске уметности у Загребу, где је био и предавач.[1]
Године 1981, објавио је књигу Филмска фотографија, а 1997. студију О боји.
Преминуо је 24. новембра 1998. године у Загребу. Постхумно је награђен Крешо Голик наградом 1999. године, за животно дело у филмској уметности.[3]
Године 2014. удружење филмских сниматеља Хрватске основало је Награду Никола Танхофер, које се додељује за најбоља осварења уметости и умећа филмског снимања.[4]
Филмографија
уредиГод. | Назив | Улога | |
---|---|---|---|
1940-е | |||
1950. | Застава | директор фотографије | |
1950-е | |||
1950. | Плави 9 | директор фотографије | |
1951. | Изложба средњовековне умјетности народа Југославије | директор фотографије, сценариста | |
1952. | Цигули Мигули | директор фотографије | |
1953. | Сегестица | директор фотографије | |
1953. | Сињи галеб | директор фотографије | |
1953. | Прослава 6. корпуса у Славонском Броду | директор фотографије | |
1955. | Огледало | директор фотографије | |
1956. | Опсада | директор фотографије, сценариста | |
1957. | Није било узалуд | режисер, сценариста | |
1958. | Поздрави с Јадрана | директор фотографије | |
1958. | Х-8 | режисер, сценариста (идеја) | |
1958. | Клемпо | режисер | |
1959. | Осма врата | режисер | |
1960-е | |||
1961. | Срећа долази у 9 | режисер | |
1963. | Двоструки обруч | режисер | |
1964. | Свануће | режисер, сценариста | |
1965. | Кључ | директор фотографије | |
1965. | Матуранти | директор фотографије | |
1965. | Чујеш ли ме? | директор фотографије | |
1967. | Летови који се памте | режисер 7 епизода | |
1970-е | |||
1970. | Бабље лето | директор фотографије, режисер | |
1972. | Мојца | директор фотографије | |
1972. | Рецитал | директор фотографије | |
1972. | Иван Лацковић Кроата | директор фотографије | |
1973. | Шала | директор фотографије | |
1978. | Чујеш ли ме сад? | директор фотографије |
Референце
уреди- ^ а б в „Nikola Tanhofer”. kinotuskanac.hr. Приступљено 6. 8. 2018.
- ^ „Reprezentacija radničke klase u popularnim hrvatskim i jugoslavenskim filmovima”. repozitorij.fpzg.unizg.hr. Приступљено 6. 8. 2018.[мртва веза]
- ^ „Ostavio sam u našoj kinematografiji prostor za neke nove klince”. yugopapir.com. Приступљено 6. 8. 2018.
- ^ Snimateljska nagrada "Nikola Tanhofer" Архивирано на сајту Wayback Machine (6. август 2018) hrup.hr
Спољашње везе
уреди- Никола Танхофер на сајту IMDb (језик: енглески)