Никола Максимовић (политичар)

За другу употребу, погледајте страницу Никола Максимовић.

Никола Ника Максимовић (Сомбор, 1840 — Сомбор, 30. новембар 1907) био је српски адвокат и политичар.

Никола Ника Максимовић
Никола Ника Максимовић
Лични подаци
Датум рођења	(1840-00-{{{day}}})1840.
Место рођења	Сомбор, Аустријско царство
Датум смрти	30. новембар 1907.(1907-11-30) (66/67 год.)
Место смрти	Сомбор, Аустроугарска
Политичка каријера
Политичка странка	Српска народна слободоумна странка

Биографија

Основну школу завршио је у Сомбору а гимназију похађао у Сремским Карловцима, Будиму и Осијеку. Право је дипломирао у Пешти. Један је од оснивача и секретар пештанског омладинског друштва „Преодница”. Био је члан Уједињене омладине српске.

По завршетку студија изабран је за великог бележника у Сомбору (1867) и на том положају био више година. Био је један од најугледнијих чланова новоосноване Српске народне слободоумне странке. За посланика Српског народно-црквеног сабора биран је више пута од 1869. У Сабору је био члан и потпредседник Школског савета, и члан Митрополијског црквеног савета. За потпредседника Сабора изабран је 1881. Као један од најбољих познавалаца проблематике са представницима мађарских влада учествовао је у преговорима о статусу српске народно-црквене аутономије. Такође је као представник Српске народне слободоумне странке био посланик Угарског државног сабора (1869, 1872, 1878, 1882).

Говор др Милана Савића посвећен Ники Максимовићу (Нови Сад, 1910)

Иако је првобитно био присталица Светозара Милетића и његове политике, долази у сукоб са Милетићем након његовог активног укључивања у политику (од 1873). Закључио је да је Бечкеречки програм нереалан, да га није могуће остварити и да се Срби узалудно троше у неравноправној борби с Бечом и Пештом. Сматрао је да треба одустати од државноправне опозиционе противдуалистичке политике а пажњу усмерити на јачање српске народно-црквене аутономије. У оквиру јаке аутономије, ослобођене чврстог стиска мађарских влада, а обезбеђене народно-црквеним уставом, желео је да ради на економском, културно-просветном, националном и верском јачању Срба. Већим проблемом је сматрао премоћ мађарских влада у аутономији него утицај цркве. У исто време сметали су му превелика моћ и ауторитет Светозара Милетића.

Када је Милетић због болести престао да се бави јавним пословима, Максимовић је одлучио да измени смер српске политике. У сарадњи са Светиславом Касапиновићем око себе је окупио угледне Србе из Хрватске, Славоније и јужне Угарске. Били су то махом представници богатијих слојева српског грађанског друштва ( нотабилитети) који су тражили промену политике Великобечкеречког програма. На конференцијама које је сазвао најпре у Будумпешти (24. марта 1884) а потом у Кикинди (25. априла 1884) донет је нови Великокикиндски програм. Око новог програма, који је признао Аустро-угарску нагодбу из 1867. као свршен чин, и око Заставе желео је да окупи истомишљенике и организује нову Српску народну странку. У томе није успео јер је наишао на снажан отпор у редовима Српске народне слободоумне странке. Од мађарске владе није добио подршку, а против његових намера био је и патријарх Герман Анђелић, с којим је био у сукобу. Дошло је до распада Српске народне слободоумне странке на странку радикала и странку либерала.

Иако у часу настајања одбачене, његове идеје о напуштању државноправне опозиционе борбе живеле су у појединим срединама српског друштва до Првог светског рата. На подручју Хрватске и Славоније њих је, до пада Куена Хедерварија 1903, заступао Српски клуб у Сабору Хрватске.

Бавио се писањем и преводио песме Хајнеа, Гетеа и Јаноша Вајде. Његове делимично сачуване успомене, под насловом Гружани, постхумно је објавила сомборска Слога (1908).

Члан Матице српске био је од 1866. и члан њеног Књижевног одбора од 1880.

Види још

• Српска народна слободоумна странка

Литература

• Српски биографски речник књига 5, Кв-Мао. Нови Сад: Матица српска. 2011. ISBN 978-86-7946-085-1.