Никола Јанковић
Никола Кока Јанковић (Крагујевац, 13. децембар 1926 — Београд, 25. април 2017) био је српски вајар, универзитетски професор и академик.[1]
| Никола Јанковић | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. децембар 1926. |
| Место рођења | Крагујевац, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца |
| Датум смрти | 25. април 2017. (90 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Биографија
уредиПосле завршене основне школе и гимназије у Крагујевцу долази у Београд 1946. године и полаже испит на Академији ликовних уметности. Уписује се код проф. Лојзе Долинара, код кога студира прве три године. Од 1950. прелази у класу редовног професора Сретена Стојановића код кога завршава студије. Године 1952. завршио је Специјални течај (постдипломске студије) код истог професора. Постављен је 1955. у звању наставника средње школе за предмет Обрада гипса на Академији ликовних уметности у Београду, затим је 1958. изабран је за асистента за предмет Вајање (специјалност обрада гипса). Због изразите цртачке вештине по потреби је предавао и предмет Цртање (Вечерњи акт). Године 1959. изабран за доцента за предмет Вајање и Цртање, најзад, 1970. је изабран за ванредног професора за предмет Вајање и Цртање а 1978. и за редовног професора Факултета ликовних уметности на коме ради до пензионисања 1991.
Један је од десет уметника који су излагали на првом Октобарском салону 1960 године.[2]
Као студент први пут јавно излагао 1947. године на V изложби Удружења ликовних уметника Србије у Београду од када је учествовао на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству.
Године 1951. постао је члан УЛУС-а. Оснивач је и члан групе „Самостални“ са којом излаже до 1954. године. Учествовао у оснивању „Београдске групе“ 1959. Године 1961. примљен у Друштво српских уметника „Лада“, а 1986. је изабран за њеног председника.
Учествовао је 1957. на изложби савремене српске скулптуре, Галерија УЛУС-а, Београд.[3]
У Крагујевцу је подигнута галерија - легат Николе Коке Јанковића.[4][5]
Умро је 2017. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6]
Самосталне изложбе
уреди- 1971. Галерија „Муселимов конак“, Ваљево
- 1975. Коларчев народни универзитет, Београд, Народни музеј, Крагујевац
- 1981. Ликовна галерија, Уб
- 1986. Галерија Милан, Берлин
- 1988. Галерија ликовне уметности, Поклон збирка Рајка Мамузића, Нови Сад, Галерија савремене ликовне уметности, Изложбени павиљон у Тврђави, Ниш, Уметничка галерија, Крушевац, Павиљон „Цвијета Зузорић“, Београд
- 1997. Галерија Центра за културу, Деспотовац, Клајнзасен (Немачка)
- 2002. Замак културе, Врњачка Бања
- 2003. Галерија Македонске академије наука и уметности, (ретроспективна изложба), Скопље, Галерија Хаос, Београд
- 2007. Народни музеј, (ретроспективна изложба), Крагујевац
- 2010. Галерија САНУ, (ретроспективна изложба), Београд
Споменици
уреди- 1963. Споменик Борису Кидричу, Београд (1997. премештен у Парк скулптура Музеја савремене уметности у Београду)
- 1970. Спомен обележје пред фабриком аутомобила „Црвена застава“, Крагујевац
- 1971. Рељеф на Споменику Космајском партизанском одреду аутора Војина Стојића
- 1975. Споменик Алекси Шантићу, Мостар (срушен за време последњег рата, поново подигнут 2002.)
- 1975. Рељеф на вратима Музеја 21. октобра у Шумарицама, Крагујевац
- 1979. Споменик Николи Тесли испред „Електроистока“, Крушевац
- 1983. Фигура Кнеза Милоша Обреновића у сали Прве крагујевачке гимназије, Крагујевац
- 1983 Споменик обешенима на Теразијама, Београд
- 1985. Споменик Јоакиму Вујићу испред Књажевско-српског театра, Крагујевац
- 1990. Споменик Доситеју Обрадовићу за Универзитет, Нови Сад и Приштина (уништен 1999.)
- 1991. Споменик Војводи Радомиру Путнику, Крагујевац
- 2011. Споменик Атанасију Николићу, Крагујевац
- 2011. Спомен-биста Лази Костићу у Београду
- 2016. Споменик Николи Тесли, Београд
-
Споменик Борису Кидричу, 1963, Парк скулптура Музеја савремене уметности у Београду -
Споменик Доситеју Обрадовићу, Студентски град, Нови Сад -
Споменик Атанасију Николићу у кругу кампуса Универзитета у Крагујевцу, испред Ректората
Награде
уреди- 1962. Прва награда за бисту Лазе Костића, Сомбор, Награда „Златно длето“ УЛУС-а, Београд
- 1963. Прва награда на југословенском конкурсу по позиву за споменик Борису Кидричу, Београд
- 1966. Награда за вајарство Уметничке колоније „Ечка“
- 1968. Трећа награда на југословенском конкурсу за споменик Моши Пијади, Београд
- 1973. Прва награда на затвореном југословенском конкурсу за бисту Милентија Поповића за зграду Савезне народне скупштине, Београд
- 1981. Прва награда за бисту Драгојла Дудића
- 1982. Награда УЛУС-а за ситну пластику, Београд
- 1983. Прва награда за Споменик палим родољубима на Теразијама, Београд
- 2002. Вукова награда Културно-просветне заједнице Србије за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и на свесрпском културном простору, Београд
- 2004. Награда за скулптуру на Јесењој изложби УЛУС-а, Београд
- 2008. Плакета Светог Ђорђа града Крагујевца за изузетан допринос афирмацији и промоције тог града у земљи и свету, Крагујевац
Библиографија (избор)
уреди- 1951 Јован Кратохвил, О скулптури, Лик, 1. јануар, Београд
- 1952 Јован Кратохвил, Изложба „Самосталних“, Борба, 29. јун, Београд
- 1957 Павле Васић, Савремена српска скулптура, Политика, 20. јануар, Београд
- 1958 Павле Васић, Изложба „Београдске групе“, Политика, 27. децембар, Београд
- 1966 Павле Васић, Изложба подмлађене „Ладе“, Политика, 20. јануар, Београд
- 1970 Лазар Трифуновић, Путеви и раскршћа српске скулптуре, Уметност, бр. 22, Београд
- 1975 Божа Продановић, (пред. кат.), Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд, Народни музеј, Крагујевац
- 1975 Павле Васић, Интимне белешке Николе Јанковића, Политика, 24. мај, Београд
- 1982 Миодраг Б. Протић, Скулптура ХХ века, Југославија, Београд
- 1988 Ђорђе Кадијевић, Висока цена. Никола Јанковић у Павиљону „Цвијета Зузорић“, НИН, 23. октобар, Београд
- 1988 Зоран Маркуш, На трагу традиције. Ретроспективна изложба Николе Јанковића у Павиљону „Цвијета Зузорић“, Политика, 26. октобар, Београд
- 1994 Стојан Ћелић, Субина скулптуре, Clio, Београд
- 2001 Ивана Симеоновић Ћелић, Боје времена, Clio, Београд
- 2003 Милета Продановић, (пред. кат.), Галерија Хаос, Београд
- 2010. Група аутора, Никола Кока Јанковић, монографија, САНУ, Београд
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Nikola Koka Janković”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2024-01-28.
- ^ „I Oktobarski salon”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1960-10-20. Приступљено 2024-01-28.
- ^ „Savremena srpska skulptura”. Hronologija izlaganja skulpture u Srbiji (на језику: српски). 1957-01-12. Приступљено 2024-01-26.
- ^ Ускоро ниче легат Коке Јанковића („Вечерње новости“, 5. јун 2013)
- ^ Пулсирање скулптура у Легату Коке Јанковића („Политика”, 11. децембар 2019)
- ^ Преминуо вајар Никола Кока Јанковић (Б92, 25. април 2017)
Литература
уредиСпољашње везе
уреди- Биографија на сајту САНУ
- S.POPOVIĆ Umesto države lični poduhvat
- Код нас је све кратког даха („Вечерње новости“, 23. август 2013)
- Вајар за кога није написана ружна реч („Политика”, 26. април 2017)
- Замешатељство с последњом вољом вајара Коке („Политика”, 18. децембар 2018)
- Цртежи и акварели Николе Коке Јанковића („Политика”, 18. мај 2020)
- Иницијатива за проширењу Легата Николе Коке Јанковића („Политика”, 15. јануар 2021)
- ДВЕ ГОДИНЕ ПОСТОЈАЊА ГАЛЕРИЈЕ НИКОЛЕ КОКЕ ЈАНКОВИЋА: Изложба о крагујевачком страдању („Вечерње новости”, 14. децембар 2021)
