Никола Богуновић
Никола Никша Ј. Богуновић (Зрмања, 3. јануар 1908 — Велебит, јун 1941) је био српски национални радник и свештеник, тј. парох Епархије горњокарловачке Српске православне цркве у Доњем Лапцу у Лици.[1]
Никола Ј. Богуновић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 3. јануар 1908. |
Место рођења | Зрмања, Аустроугарска |
Датум смрти | јун 1941.33 год.) ( |
Место смрти | Велебит, НДХ |
Народност | Србин |
Религија | православна |
Професија | свештеник |
Порекло и образовање
уредиРођен је 3. јануара 1908. године у Зрмањи (срез Грачац) у српској православној породици (из братства Богуновића), која је (у то време) углавном живела у Аустроугарској (нем. Österreichisch-Ungarische Monarchie: 1867-1918).
Богословију је завршио 1929. године у Сремски Карловци. Рукоположен је у чин ђакона 4. септембра 1930. и био ђакон и чиновник-приправник, а потом в.д. секретара Епархијског црквеног суда у Плашком.
Свештенички позив
уредиЗа свештеника је рукоположен 22. фебруара 1932. и постављен за помоћника пароха у Небљусима, а од 1. маја 1935. године дошао је за пароха доњо-лапачког.
Никша Богуновић је био врло омиљен у читавом Лапачком срезу, јер је својим лепим опхођењем стекао симпатије личких горштака у подножју Пљешивице, замењујући свога таста, Павла-Пају Т. Обрадовића (1871-1941), популарног сенатора[2] Краљевине Југославије (1929-1945) и протојереја СПЦ.
Политички рад
уредиПред почетак Другог светског рата (1941-1945), Никша Богуновић је подизао националну свест код српског становништва у Лици, следећи националне идеје соколског првака и политичара Душана М. Богуновића (1888-1944).
Хапшење и ликвидација од усташа
уредиБогуновић је међу првима ухапшен од усташа почетком маја 1941. године у своме месту службовања и одведен у логор Госпић, где је био тешко мучен: тучен по табанима, боден усијаним иглама по бради, носу и читавом телу, чупани му нокти, чупане му длаке из браде и бркова.
Мајка га је посетила у госпићком затвору и једва познала само по гласу, а преживели, који су га видели тада, тврде да му је нос био сав изобличен и натечен од удараца и да се једва мицао од убоја.
Богуновић је у јуну 1941. године заједно са једном већом групом Срба[3] везан жицом и одведен на Велебит.[4] На Велебиту је бачен у провалију као и многи други који су прошли госпићки логор.
После његовог хапшења, усташе су дошли у његову кућу и потпуно је опљачкали, а његову супругу Дару пронашли у Боричевцу и са његова два синчића – Пајом и Ђокицом ухватили и живе бацили у дубоку јаму крај Боричевца, те је тако завршила живот цела ова свештеничка породица.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Штрбац, Душан Н.: „Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби“ (Београд: Савез удружења православног свештенства ФНР Југославије, 1960, pp. 38)
- ^ Сенат Краљевине Југославије: „Стенографске белешке“, Том 1 (Београд: Сенат Краљевине Југославије, 1932, pp. 297)
- ^ Ђурић, Вељко Ђ.: „Усташе и православље: хрватска православна црква“ (Београд: KUIZ „Beletra“, 1989, pp. 131)
- ^ Петковић, Душан: „Гласник Српског историјско-културног друштва »Његош«“, Свеска 33-34 (Chicago: „Српско историјско-културно друштво »Његош« у Америци“, 1974, pp. 56)
Литература
уреди- Сенат Краљевине Југославије: „Стенографске белешке“, Том 1 (Београд: Сенат Краљевине Југославије, 1932)
- Душан Н. Штрбац (1934-): „Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби“ (Београд: Савез удружења православног свештенства ФНР Југославије, 1960)
- Душан Петковић - Сенегалац (1903-1979): „Гласник Српског историјско-културног друштва »Његош«“, Свеска 33-34 (Chicago: „Српско историјско-културно друштво »Његош« у Америци“, 1974)
- Вељко Ђ. Ђурић - Мишина (1953-): „Усташе и православље: хрватска православна црква“ (Београд: KUIZ „Beletra“, 1989)