Николај Самокиш
Николај Семјонович Самокиш (укр. Микола Семенович Самокиш, рус. Николай Семёнович Самокиш;[1] Нижин, Чернихив, 25. октобар 1860 — Симферопољ, 18. јануар 1944) био је украјински и совјетски сликар и илустратор украјинског козачког порекла који се специјализовао за војну уметност и сликање животиња. Он је допринео развоју украјинског националног стила у уметности крајем 19. и почетком 20. века.[2] Самокиш је познат и као други муж илустраторке књиге Елене Судковскаје, са којом је често сарађивао.
Николај Самокиш | |
|---|---|
 Фотографија Самокиша, 1929. г. | |
| Пуно име | Николај Семјонович Самокиш |
| Датум рођења | 25. октобар 1860. |
| Место рођења | Нижин, Руска Империја (данас Украјина) |
| Датум смрти | 18. јануар 1944. (83 год.) |
| Место смрти | Симферопољ, Совјетски Савез |
| Образовање | |
| Универзитет | Империјална академија уметности (1885) |
| Награде |  |
Биографија
уредиОтац му је био поштар; вероватно мађарског порекла. Младост је провео у Носивки са породицом свог деде по мајци, који је био козак. Касније је завршио Нежински лицеј кнеза Безбородка . Његов први покушај да се упише на Академију уметности у Санкт Петербургу био је неуспешан, али је добио одобрење од сарадника професора Богдана Вилевалдеа, примљен је и тамо студирао од 1879. до 1885. код Михаила Клода и Валерија Јакобија, као и Вилевалдеа, и освојио неколико награда.[3] Његову слику Прогулка (Шетња) купио је Павел Третјаков.[4]
Од 1885. до 1888. студирао је у Паризу код Едуара Детаја.[3] Када се вратио, он и Франц Рубо су отпутовали на Кавказ да би направили нека велика дела за панораму у војноисторијском музеју у Тбилисију.[4] Године 1889. оженио се познатом илустраторком књига Еленом Судковском.[5] Следеће године је проглашен за академика. Од 1894. до 1918. предавао је на Академији, где је 1913. постао професор.[3]
Године 1904, у име часописа Нива, отпутовао је на фронт током Руско-јапанског рата и направио албум слика.[3] Године 1915. он је са неким од његових ученика на Академији формирао „Уметнички одред“ и отишао на Источни фронт да прави скице.[4] Током руске револуције раздвојио се од своје жене. Отишла је у Париз и тамо је очигледно умрла 1924. године, иако неки извори кажу да се вратила у Русију и умрла у Виборгу.[6]
Године 1918, након укидања старе Академије, са Оружаним снагама Јужне Русије прелази на Јалту, а затим 1922. у Симферопољ. Тамо пружа подршку уметнички талентованој омладини и на крају организује уметничку школу која добија званично државно признање. Године 1934. добио је оно што ће се показати као његов највећи налог: да делује као управни консултант за гигантску панораму која приказује опсаду Перекопа.[3] После 1936. радио је у Уметничком институту у Харкову.
Међу хиљадама илустрација књига које је направио, можда су најзначајније оне за приче Марка Вовчока, Николаја Гогоља и Николаја Кутепова.[4] Он и његова супруга радили су заједно на илустрацији Мртвих душа и стварању мурала за железничку станицу Царское Село.[5]
Убрзо након завршетка Другог светског рата, велика изложба његових раних радова одржана је у његовој радионици у Харкову. Био је тема документарног филма из 1966. године.
Галерија
уреди
Референце
уреди- ^ „Nikolai Samokish” [Николај Самокиш] (на језику: енглески). Приступљено 26. 10. 2024.
- ^ Олегивна Петренко, Олга (2017). „Творча діяльність Миколи Самокиша в контексті культурно-мистецького життя Полтавщини та Харківщини кінця XIX - початку XX ст” [Креативна активност Николаја Самокиша у контексту културалног и уметничког живота регионима Полтаве и Харкова крајем XIX - почетком XX века] (на језику: украјински (књига) и енглески (веб страница)). Национална академија менаџера културе и уметности. Приступљено 26. 10. 2024.
- ^ а б в г д Brief biography @ Maslovka.
- ^ а б в г Biography and critique of his illustrations Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2010) @ Slovo.
- ^ а б Brief biography of Elena @ Лаборатория Фантастики.
- ^ Brief biography of Elena @ Yandex.
Литература
уреди- Бурачек, М. (1930), Микола Самокиша (на језику: украјински), Рух
- Лапидус, Нина (2006), Николай Самокиш (на језику: руски), Белый город
- Јаковна Ткаченко, Валентина (1964), H. С. Самокиш. Жизнь и творчество (на језику: украјински), Иск-во
