Николајевск на Амуру
Николајевск на Амуру (рус. Николаевск-на-Амуре) град је и пристаниште у Русији, административни центар Николајевског региона у Хабаровском крају.
Николајевск на Амуру рус. Николаевск-на-Амуре | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Русија |
Покрајина | Хабаровски крај |
Основан | 1850. године |
Статус града | од 1856. |
Становништво | |
Становништво | |
— 2023. | 17.983 |
Географске карактеристике | |
Координате | 53° 08′ 00″ С; 140° 44′ 00″ И / 53.133333° С; 140.733333° И |
Остали подаци | |
Градоначелник | Анатолиј Леонов |
Позивни број | (+7) 42135 |
Веб-сајт | |
https://nikoladm.khabkrai.ru |
Град је индустријски и културни центар Приамурја. У граду се налази лука на реци Амур, и аеродром.
У Николајевску на Амуру у 2023 живи око 17,983 људи.
Историја
уредиПо неким изворима, до Ајгунског договора 1858. године, у околини будућег Николајевска живело је кинеско становништво. Руски морепловац Генандиј Иванович Навелској (Геннадий Иванович Невельской) је 1. августа 1850. године основао војно-административно насеље Николаевский пост. У почетку становништво постаје је чинило само шесторо људи. Прва грађевина у будућем граду је била Јакутска кућа-ураса.
14. новембра 1856. на месту Николајевске постаје основан је град Николајевск. Такође у Источно-Сибирској губернерији основана је Приморска област (Приморская область) са седиштем у Николајевску. У том периоду Николајевск је постао важнија лука на Руском далеком истоку.
Николајевск је 24. фебруара 1858. године постао обласни град. Те године у граду је постојало до 200 грађевина и живело је 1.757 људи.
Године 1870. из Николајевска је у Владивосток пренесена главна лука на Руском далеком истоку, после чега је град почео да опада. Такође 28. априла 1880. године престоница Приморске области је из Николајевска пренета у Хабаровск.
Године 1890. у Николајевску је одсео Антон Павлович Чехов, на свом путу за Сахалин. У књизи «Острво Сахалин (Остров Сахалин)» писац описује мрачну атмосферу некада успешног града. Године 1895. у граду је становништво спало на 1.000 људи.
Добијање злата је привукло људе па је већ 1897. године у граду живело 5.668 становника.
Године 1913. број становника се попео на 14,4 хиљада становника. У граду је постојало 2.136 грађевина и поново су сазидане школе. Ускоро је Николајевск опет постао обласним градом, овог пута центар Сахалинске области (Сахалинская область). За време Октобарске револуције број становника је премашио 15.000.
Године 1918. у град су упали Јапанци. То је изазвало потпун економски пад града.
Између 1920. и 1922. године Николајевск се налазио у саставу Далекоисточне републике.
Године 1922. у граду је установљена совјетска власт. 15. марта 1926. године утврђено је ново име града «Николајевск на Амуру (Николаевск-на-Амуре)», и он је постао центар Николајевског округа Приморске губерније.
За време совјетске власти у граду је развијена рибарска индустрија. Године 1934. град је постао центар Доње-Амурске области.
Године 1941. на фронт је послато хиљаду становника града.
Године 2002. у Николајевску на Амуру је саграђен нови православни храм.
Становништво
уредиПрема прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело становника, (%) више него 2002.
1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. |
---|---|---|---|---|---|---|
17.314 | 30.923 | 30.082 | 33.529 | 36.296[1] | 28.492[2] | 22.752 |
Галерија
уреди-
Грб 1912 -
Грб 1970 -
Грб 1999 -
Грб 2002
Индустрија
уредиОсновне гране индустрије у граду су:
- добијање метала
- грађевинарство;
- енергетика;
- сеча и прерада дрвета;
- дибијање и прерада рибе.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.