Николајевска црква у Новом Саду

Николајевска црква у Новом Саду
Николајевска црква у Новом Саду
	Николајевска црква у Новом Саду
Опште информације
Место	Нови Сад
Општина	Нови Сад
Држава	Србија
Време настанка	18. век
Тип културног добра	Споменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштиту	Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада
	www.novisadbastina.rs

Николајевска црква, званично Црква преноса моштију Светог Николе,^[1] је најмања православна богомоља у Новом Саду. Налази се на адреси Николе Пашића бб, на месту где се улица Николе Пашића улива у Трг Марије Трандафил.^[2] Црква потиче из тридесетих година 18. века и дуго је у народу била знана као Недељкова црква по Недељку Богдановићу који ју је подигао. Црква се убраја у споменике културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.

Данас Николајевска црква плени својом лепотом која се нарочито огледа у њене две позлаћене куполе на крову. Куполе у руском царском стилу неодољиво подсећају на кијевске и петроградске храмове.

Историја

О историјату цркве се мало зна јер су све црквене књиге изгореле током мађарског бомбардовања Новог Сада 1849. године када је и сам храм готово уништен. Након рушења, упућен је позив за обнову храма и међу првима се на позив јављају чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил (1860)^[3], а потом и Јован Полит и Ананије Дера (пореклом Грци; иначе ова црква је једно време служила као молитвени храм Грцима и Цинцарима). Новца међутим није било довољно за уређење њене унутрашњости, те је црква све до 1854. године кориштена као војно складиште. Оправка Николајевске цркве је кренула 1860. године. Храм је претрпео и велике штете током бомбардовања града 6. априла 1941. године.^[4]

Изглед цркве

Надгробна плоча на којој се први пут помиње име града Новог Сада

У самом храму леже покопани са својим породицама ктитори Недељко Богдановић и Јован Трандафил.^[5] Ту је сахрањена и велика српска добротворка удова Марија Трандафил рођ. Поповић. По другом тестаменту из 1878. године удова Марија је основала нарочити "Завештај Марије Трандафил храму Св. Николаја у Новом Саду". Ту фондацију је снадбела приходом од своје куће зване "Са иконом" у Ћурчинској улици, и ораће земље у Мртваљошу (8 јутара) и Камендину (73 јутра). Трећину чистог прихода од куће у Осјеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе”. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.^[6]

Црква је сиромашна, слабо опремљена. Без украса на зидовима, белина простора испуњава храм. Иконостас је веома скроман и једноставан, а лепотом се истиче престона икона светог Николе којем је црква и посвећена (Храм је посвећен Преносу моштију Светог оца Николаја, 22. мај). Иза царских двери, у олтарском простору, чува се вредна икона црне малтешке Богородице, вероватно поклон неког грчког верника. Иконостас је рад сликара Павла Симића и на њему се запажа утицај назаренског сликарства.

На једној надгробној плочи на спољњем зиду цркве, први пут се у локалној епиграфији помиње име Новог Сада.^[7]

Занимљивости

Интересантан је податак да су се у овом храму крстила деца чувеног светског научника Алберта Ајнштајна чија је прва жена била Новосађанка Милева Марић. Мали Швајцарци, Едуард и Алберт, крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића 20. септембра 1913. године.