Николајевска црква у Новом Саду
Николајевска црква, званично Црква преноса моштију Светог Николе,[1] је најмања православна богомоља у Новом Саду. Налази се на адреси Николе Пашића бб, на месту где се улица Николе Пашића улива у Трг Марије Трандафил.[2] Црква потиче из тридесетих година 18. века и дуго је у народу била знана као Недељкова црква по Недељку Богдановићу који ју је подигао. Црква се убраја у споменике културе у категорији непокретних културних добара од великог значаја.
Николајевска црква у Новом Саду | |
---|---|
Опште информације | |
Место | Нови Сад |
Општина | Нови Сад |
Држава | Србија |
Време настанка | 18. век |
Тип културног добра | Споменик културе од великог значаја |
Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада |
www |
Данас Николајевска црква плени својом лепотом која се нарочито огледа у њене две позлаћене куполе на крову. Куполе у руском царском стилу неодољиво подсећају на кијевске и петроградске храмове.
Историја
уредиО историјату цркве се мало зна јер су све црквене књиге изгореле током мађарског бомбардовања Новог Сада 1849. године када је и сам храм готово уништен. Након рушења, упућен је позив за обнову храма и међу првима се на позив јављају чувени новосадски добротвори Јован и Марија Трандафил (1860)[3], а потом и Јован Полит и Ананије Дера (пореклом Грци; иначе ова црква је једно време служила као молитвени храм Грцима и Цинцарима). Новца међутим није било довољно за уређење њене унутрашњости, те је црква све до 1854. године кориштена као војно складиште. Оправка Николајевске цркве је кренула 1860. године. Храм је претрпео и велике штете током бомбардовања града 6. априла 1941. године.[4]
Изглед цркве
уредиУ самом храму леже покопани са својим породицама ктитори Недељко Богдановић и Јован Трандафил.[5] Ту је сахрањена и велика српска добротворка удова Марија Трандафил рођ. Поповић. По другом тестаменту из 1878. године удова Марија је основала нарочити "Завештај Марије Трандафил храму Св. Николаја у Новом Саду". Ту фондацију је снадбела приходом од своје куће зване "Са иконом" у Ћурчинској улици, и ораће земље у Мртваљошу (8 јутара) и Камендину (73 јутра). Трећину чистог прихода од куће у Осјеку добио је тадашњи Убошки дом, који се налазио у Николајевској порти, а за потребе саме Николајевске цркве поклоњена је „Кућа код иконе”. Из овог фонда Николајевске цркве издржавани су свештеник, црквењак и један појац, док је за попадију, у случају да остане удовица, предвиђено доживотно издржавање од 200 форинти годишње.[6]
Црква је сиромашна, слабо опремљена. Без украса на зидовима, белина простора испуњава храм. Иконостас је веома скроман и једноставан, а лепотом се истиче престона икона светог Николе којем је црква и посвећена (Храм је посвећен Преносу моштију Светог оца Николаја, 22. мај). Иза царских двери, у олтарском простору, чува се вредна икона црне малтешке Богородице, вероватно поклон неког грчког верника. Иконостас је рад сликара Павла Симића и на њему се запажа утицај назаренског сликарства.
На једној надгробној плочи на спољњем зиду цркве, први пут се у локалној епиграфији помиње име Новог Сада.[7]
Занимљивости
уредиИнтересантан је податак да су се у овом храму крстила деца чувеног светског научника Алберта Ајнштајна чија је прва жена била Новосађанка Милева Марић. Мали Швајцарци, Едуард и Алберт, крштени су по православном обреду по жељи њиховог деде Милоша Марића 20. септембра 1913. године.
Галерија
уреди-
Прочеље цркве
-
Задња страна
-
Икона св. Николе изнад улаза у цркву
-
Натпис изнад улаза у цркву
-
Надгробни споменици у црквеној порти
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Српска православна Црква преноса моштију Св. Николе – Николајевска црква”. Званични веб-сајт. Туристичка организација Града Новог Сада. Приступљено 5. 12. 2021.
- ^ „Hram prenosa moštiju Svetog oca Nikolaja Nikolajevska crkva”. PlanPlus. Приступљено 5. 12. 2021.
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1860. године
- ^ Званична презентација града Новог сада/Николајевска црква
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1862. године
- ^ "Застава", Нови Сад 1883. године
- ^ „Упознај Србију/Николајевска црква”. Архивирано из оригинала 28. 10. 2014. г. Приступљено 14. 06. 2014.