Свети Никита Ремезијански
Свети Никита је хришћански светитељ из Ремесијане, чија се мисионарска и списатељска делатност одвијала у периоду 330 — 420. године, када се претпоставља да је живео.[1][2]
| Свети Никита Ремезијански | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 330. |
| Место рођења | Римско царство |
| Датум смрти | око 420. (89/90 год.) |
| Место смрти | Ремесијана, Византијско царство |
| Световни подаци | |
| Поштује се у | у традиоционалним црквама |
| Празник | 24. јун по црквеном, а 7. јул по грегоријанском календару |
Он је дуже време предмет истраживања историчара ране цркве, књижевности и теологије, јер личност и карактер овог великог светитеља, просто израња из мноштва антиникејских схватања хришћанства којима је била преплављена Горња Мезија у том периоду, као једина светла тачка, и додатно пружа могућност проучавања његовог порекла, које у потпуности није расветљено.[3]
Живот и порекло
уреди
Први од православних пшоклоника који помиње Св. Никиту био је Филарет, архиепископ Черниговски, који у свом делу „Свјатије Јужних Славјан”, издатом у Чернигову 1865. године, једну одредницу посвећује Св. Никити Ремезијанском. Поред описа живота и дела Св. Никите, архиепископ Филарет износи и занимљиве тврдње у вези са народима којима је светитељ проповедао (Беси, Гети ,Дачани). Након архиепископа Филарета о Св. Никити пишу и други руски патролози (Сергије, Косолапов, Гермоген) као и знатно касније,српска енциклопедистика преко прилога Р.Грујића (Народна енциклопедија, 1925) и српска патристика преко Ј.Поповића[4]
Као епископ ремесијански, Свети Никита је био друг светог Павлина Нолског (5. фебруар).
Постоје теорије да је био Трачан, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Трачанима у Родопима. Какву је промену учинио свети Никита међу Трачанима, описује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: "Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор".
Седиште светог Никите био је град Ремесијана, данашња Бела Паланка. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Свети Никита је преминуо око 420. године.
Српска православна црква слави га 24. јуна по црквеном, а 7. јула по грегоријанском календару.
Извори
уреди- ^ Живота Јоцић , Епископија Ремезијанска (366 – 614), Никета из Ремезијане, Ниш 1998.
- ^ Ж. Јоцић - С. Крстић, Никета из Ремезијане, зборник текстова о Св. Никити, Просвета, Ниш,
- ^ Небојша Озимић, Порекло Св. Никите Ремезијанског У: Ајвар блуз, Светионик, 2018, Ниш, 2018.
- ^ Живота Јоцић , Епископија Ремезијанска (366 – 614), Никета из Ремезијане, Ниш 1998. pp. 216.
Литература
уреди- Поповић, Радомир В. (2013). „Ранохришћански Светитељи на тлу источног Илирика” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 80—92. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 09. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Марко Дабић, Свети Никита Ремезијански и рано хришћанство у Понишављу
- Марко Дабић, Симбол вере Светог Никите Ремезијанског, Византијско-Словенска чтенија, I Зборник са научног скупа одржаног 25. новембра 2017. године на Универзитету у Нишу
