Нарвски залив

Нарвски залив (рус. На́рвский зали́в, На́рвская губа́; ест. Narva laht) мања је и релативно плитка заливска акваторија у југоисточном делу Финског залива Балтичког мора. На истоку залив је ограничен западном обалом Кургаљског полуострва, која га уједно дели од још једне плитке заливске акваторије – Лушког залива, док се на западу протеже до рта Лативанеми, односно до естонског града Кунде. Залив је дугачак око 90 километара у делу ка отвореном мору, односно широк око 40 километара. Најважнија притока залива је река Нарва по којој је и добио име. У административном смислу заливску територију деле Руска Федерација (Лењинградска област) и Естонија (окрузи Ида-Виру и Љаене-Виру).

Нарвски залив
Мапа јужне обале Финског залива
Локација	Лењинградска област Округ Ида-Виру
Координате	59° 32′ N 27° 51′ E
Притоке	Нарва
Океан/море	Фински залив (Балтичко море)
Земље басена	Русија Естонија
Макс. дужина	90 km
Макс. ширина	40 km
Дужина обале1	~130 km
1 Shore length is not a well-defined measure.

Источне обале залива су доста ниске и песковите, а изузетак је једино приморје Кургаљског полуострва са којег се издижу шумовити брежуљци висина до 25 метара. Јужна обала, од ушћа Нарве па неких 8 километара ка западу је такође доста ниска и песковита, а потом се обале постепено издижу и постају све стрмије. Укупна дужина обале је око 130 километара.

Залив је од децембра до марта прекривен ледом. Острва се углавном налазе у источном делу залива, а највеће од њих је Вигрунд са површином од око једног хектара. На острву се налази светионик, а обале око острва су познате као изузетно опасне због плиткоће залива и подводних стена.

Најважнија насеља на обалама залива су градови Сиљамае и Нарва-Јоесу.

• 
  Светионик код ушћа Нарве
• 
  Приобалне шуме код Нарва-Јоесуа
• 
  Клифови Асерија на западу

Види још

• Фински залив
• Нарва
• Лењинградска област
• Ида-Виру

Спољашње везе

• Нарвская губа // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.
• Светионици северне Естоније Архивирано на сајту Wayback Machine (18. август 2014)