Википедија

Мухамед Икбал

урду песник и вођа Пакистанског покрета

Мухамед Икбал (Урду:محمد اقبال) (Сијалкот, Пакистан, 9. новембар 1877. - Лахор, 21. април 1938), такође познат као Алама Икбал (علامہ اقبال), био је песник,[1][2] филозоф[3] и политичар,[4] као и академик, правник и научник[5][6] у Британској Индији, који је био похваљен због инспирације за пакистански покрет. Познат је као „духовни отац Пакистана”.[7] Сматра се једном од најзначајнијих фигура у урду књижевности[8] са књижевним делима на урду[9][10][11][12] и персијском језику.[6][8]

Мухамед Икбал
Икбал 1933. године
Име по рођењуمحمد اقبال‎
Датум рођења(1877-11-09)9. новембар 1877.
Место рођењаСијалкот, Британска Индија
Датум смрти21. април 1938.(1938-04-21) (60 год.)
Место смртиЛахор, Пакистан
Мухамед Икбал

Икбал се сматра истакнутим песником од стране Пакистанаца, Иранаца, Индијаца, становника Бангладеша, Шри Ланке и других.[13][14][15] Иако је Икбал најпознатији као угледни песник, он је такође високо цењен као „муслимански филозофски мислилац модерног доба”.[6][15] Његова прва књига песама, Asrar-e-Khudi, појавила се на персијском језику 1915. године. Друге књиге поезије су Rumuz-I-Bekhudi, Payam-i-Mashriq i Zabur-i-Ajam. [16] Његова визија културног и политичког идеала за муслимане Индије под британском управом[17] била је да се подстакне импулс за формирање Пакистана.[1][18] Он се често помиње почасни Алама[19] (од перс. علامہ).[20]

Рођен и одрастао у Сијалкоту, Панџаб у етничкој муслиманској породици Кашмира, Икбал је дипломирао и магистрирао на Државном колеџу у Лахору. Предавао је арапски на Оријенталном колеџу у Лахору од 1899. до 1903. Током тог периода је плодно и изобилно писао. Међу урду песмама из тог времена које су остале популарне су Parinde ki faryad (Птичија молитва), рана медитација о правима животиња, и Тарана-е-Хинди (Песма о Хиндустану) патриотска песма. Обе песме су компоноване за децу. Године 1905, одлази на даље студије у Европу, прво у Енглеску, где стиче другу диплому на Тринити колеџу у Кембриџу, а потом је одлази у Немачку, где је докторирао филозофију на Универзитету у Минхену. Након повратка у Лахор 1908. године, успоставио је адвокатску праксу, али се првенствено концентрисао на писање научних радова о политици, економији, историји, филозофији и религији. Најпознатији је по својим поетским делима, укључујући Тајне сопства – након чијег објављивања је добио титулу витеза,[21] Тајне несебичности и Зов походног звона. У Ирану, где је познат као Iqbāl-e Lāhorī (Икбал из Лахора), веома је цењен због својих персијских дела.

Икбал је Румија сматрао својим водичем, а Ашрафа Алија Танвија највећим живим ауторитетом по питању Румијевих учења.[22][23] Он је био снажан заговорник политичког и духовног препорода исламске цивилизације широм света, али посебно у Јужној Азији; серија предавања која је одржао у том смислу објављена је као Реконструкција религиозне мисли у исламу. Икбал је 1927. године изабран у Законодавно веће Панџаба и имао је низ позиција у Свеиндијској муслиманској лиги. У свом председничком обраћању 1930. на годишњем састанку Лиге у Алахабаду, формулисао је политички оквир за муслимане у Индији под британском управом.[17] Икбал је умро 1938. године. Након стварања Пакистана 1947. године, он је проглашен националним песником. Такође је познат као „Hakeem-ul-Ummat“ („Мудрац из Ума“) и „Mufakkir-e-Pakistan“ („Мислилац Пакистана“). Годишњица његовог рођења (Yom-e Welādat-e Muḥammad Iqbāl), 9. новембар, била је државни празник у Пакистану до 2018. године.[24] Абул Хасан Али Хасани Надви је написао Икбалову славу како би га представио са арапском свету.[25][26]

Галерија

уреди
  •  
    Икбалов отац (шеик Нур Мухамед)
  •  
    Икбал у Лондону 1931.
  •  
    На једној вечери током 2. округлог стола у Лондону 1931. године
  •  
    Поглед на конференцију у Западном Јерусалиму (1931)
  •  
    Икбалов пријем који је организовала Национална лига, Лондон 1932
  •  
    Икбал на пријему за грађане Лахоре 1933.
  •  
    Икбал 1934
  •  
    Икбал у Авганистану
  •  
    Икбал

Библиографија

уреди
Главни чланак: Мухамед Икбалова библиографија

Књига прозе на урду језику

Књиге прозе на енглеском језику

Књиге поезије на персијском језику

Књиге прозе на урду језику

Референце

уреди
  1. ^ а б Lelyveld, David (2004), „Muhammad Iqbal”, Ур.: Martin, Richard C., Encyclopedia of Islam and the Muslim World: A-L, Macmillan, стр. 356, ISBN 978-0-02-865604-5, „Muhammad Iqbal, South Asian poet and ideological innovator, wrote poetry in Urdu and Persian and discursive prose, primarily in English, of particular significance in the formulation of a national ethos for Pakistan.” 
  2. ^ Iqbal, Sir Muhammad; Singh, Khushwant; Zakaria, Rafiq (1981), Shikwa and Jawab-i-shikwa (на језику: енглески и урду), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-561324-7, „"Iqbal it is true, is essentially a poet of Islam ... the Islam which provided a new light of thought and learning to the world, and of heroic action and glorious deeds. He was devoted to the Prophet and believe his message." (from the foreword by Rafiq Zakaria, p. 9)” 
  3. ^ Kiernan, V.G. (2013). Poems from Iqbal: Renderings in English Verse with Comparative Urdu Text. Oxford University Press and Iqbal Academy Pakistan. стр. xi—xiii. ISBN 978-0-19-906616-2.  Quote: "In Persian, ... he published six volumes of mainly long poems between 1915 and 1936, ... more or less complete works on philosophical themes" (p. xiii)"
  4. ^ Sevea, Iqbal Singh (2012), The Political Philosophy of Muhammad Iqbal: Islam and Nationalism in Late Colonial India, Cambridge University Press, стр. 14—, ISBN 978-1-107-00886-1, „Iqbal was elected to the Punjab Legislative Council in 1927 and held various posts both in the All-India Muslim League and the Punjab Provincial Muslim League.” 
  5. ^ Rehman, Javaid (2005). Islamic State Practices, International Law and the Threat from Terrorism: A Critique of the 'Clash of Civilizations' in the New World Order. Bloomsbury Publishingr. стр. 15. ISBN 9781841135014. 
  6. ^ а б в „Allama Muhammad Iqbal Philosopher, poet, and Political leader”. Aml.Org.pk. Архивирано из оригинала 5. 3. 2012. г. Приступљено 2. 3. 2012. 
  7. ^ al.], Albert M. Craig ... [et (2011). The heritage of world civilizations. (9th изд.). Harlow: Pearson Education. стр. 800. ISBN 978-0-205-80347-7. 
  8. ^ а б Bhatti, Anil. „Iqbal and Goethe” (PDF). Yearbook of the Goethe Society of India. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 10. 2008. г. Приступљено 7. 1. 2011. 
  9. ^ Kiernan, V.G. (2013). Poems from Iqbal: Renderings in English Verse with Comparative Urdu Text. Oxford University Press and Iqbal Academy Pakistan. стр. xi—xiii. ISBN 978-0-19-906616-2.  Quote: "In Urdu, Iqbal is allowed to have been far the greatest poet of this century, and by most critics to be the only equal of Ghalib (1797–1869). ... the Urdu poems, addressed to a real and familiar audience close at hand, have the merit of being direct, spontaneous utterances on tangible subjects. (p. xiii)"
  10. ^ McDonough, Sheila D (5. 11. 2020), Muhammad Iqbal, Encyclopedia Britannica, Приступљено 7. 2. 2021, „He is considered the greatest poet in Urdu of the 20th century” 
  11. ^ Anjum, Zafar (13. 10. 2014), Iqbal: The Life of a Poet, Philosopher and Politician, Random House, стр. 16—, ISBN 978-81-8400-656-8, „Responding to this call, he published a collection of Urdu poems, Bal-e-Jibril (The Wings of Gabriel) in 1935 and Zarb-e Kalim (The Stroke of the Rod of Moses) in 1936. Through this, Iqbal achieved the status of the greatest Urdu poet in the twentieth century.” 
  12. ^ Robinson, Francis (1996), The Cambridge Illustrated History of the Islamic World, Cambridge University Press, стр. 283—, ISBN 978-0-521-66993-1, „In India, the ghazal and mathnawi forms were adapted in Urdu to express new social and ideological concerns, beginning in the work of the poet Altaf Husayn Hali (1837–1914) and continuing in the poetry of Muhammad Iqbal (1877–1938). In the poetry of Iqbal, which he wrote in Persian, to speak to a wider Muslim audience, as well as Urdu, a memory of the past achievements of Islam is combined with a plea for reform. He is considered the greatest Urdu poet of the twentieth century.” 
  13. ^ „Love letter to Persia”. The Friday Times. 25. 4. 2014. Приступљено 13. 9. 2016. 
  14. ^ „Leading News Resource of Pakistan”. Daily Times. 28. 5. 2003. Архивирано из оригинала 6. 5. 2005. г. Приступљено 7. 1. 2011. 
  15. ^ а б в г д „Welcome to Allama Iqbal Site”. Архивирано из оригинала 21. 02. 2014. г. Приступљено 27. 03. 2019. 
  16. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ 1 in author list, Iqbal Academy (26. 5. 2006). „Allama Iqbal – Biography”. Архивирано из оригинала (PHP) 19. 11. 2010. г. Приступљено 7. 1. 2011. 
  17. ^ а б Sevea, Iqbal Singh (2012), The Political Philosophy of Muhammad Iqbal: Islam and Nationalism in Late Colonial India, Cambridge University Press, стр. 14—, ISBN 978-1-107-00886-1, „In 1930, he presided over the meeting of the All-India Muslim League in Allahabad. It was here that he delivered his famous address in which he outlined his vision of a cultural and political framework that would ensure the fullest development of the Muslims of India.” 
  18. ^ Embree, Ainslie Thomas; Hay, Stephen N.; Bary, William Theodore De (1988), Sources of Indian Tradition: Modern India and Pakistan, Columbia University Press, ISBN 978-0-231-06414-9, „Sir Syed Ahmed had brought rationalism and the desire for knowledge and progress to the Indian Muslims; Muhammad Iqbal brought them inspiration and philosophy. Next to the Quran, there is no single influence upon the consciousness of the Pakistani intelligentsia so powerful as Iqbal’s poetry. In his own time, it kindled the enthusiasm of Muslim intellectuals for the values of Islam and rallied the Muslim community once again to the banner of their faith. For this reason, Iqbal is looked upon today as the spiritual founder of Pakistan.” 
  19. ^ „Allama Iqbal: Pakistan's national poet & the man who gave India 'Saare Jahan se Achha'”. ThePrint. 9. 10. 2018. Приступљено 20. 6. 2021. 
  20. ^ Platts, John T. (John Thompson) (1884), A dictionary of Urdu, classical Hindi, and English, London: W. H. Allen & Co., Приступљено 6. 2. 2021 
  21. ^ „No. 32782”. The London Gazette (Supplement). 29. 12. 1922. стр. 2. 
  22. ^ Qaiser, Nazir. „Why Iqbal regarded Rumi as his Guide”. International Iqbal Society - Allama Iqbal (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 2022-10-25. 
  23. ^ Wahid, Abdul (1982). Maqalat-e-iqbal (на језику: урду). Lahore: Tufail Art Printers. стр. 180. 
  24. ^ „Birthday of Iqbal”, Holidays, Festivals, and Celebrations of the World Dictionary, Fourth Edition, Omnigraphics, Inc., 2010, Приступљено 8. 2. 2021 
  25. ^ Qureshi, Jawad Anwar QureshiJawad Anwar (2014), „Nadwī, Abū al-Ḥasan”, The Oxford Encyclopedia of Islam and Politics (на језику: енглески), Oxford University Press, ISBN 978-0-19-973935-6, doi:10.1093/acref:oiso/9780199739356.001.0001, Приступљено 2022-10-09 
  26. ^ Gaffar, Abdul (2004). The contributions of Moulana Abul Hasan Ali Nadvi to Urdu language and literature (Теза) (на језику: урду). India: Department of Urdu, Sree Sankaracharya University of Sanskrit. hdl:10603/137480. 
  27. ^ „Allama Iqbal – The Great Poet And Philosopher:”. Bright PK.com. 15. 2. 2012. Архивирано из оригинала 4. 6. 2012. г. Приступљено 28. 5. 2012. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Мухамед Икбал на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Мухамед_Икбал&oldid=28708035”