Моје песме, моји снови
Моје песме, моји снови (енгл. The Sound of Music) амерички је филмски мјузикл из 1965. у режији Роберта Вајза. Главне улоге тумаче Џули Ендруз и Кристофер Пламер.[1][2] Адаптација је истоименог сценског мјузикла из 1959, који је компоновао Ричард Роџерс, а за који је текстове написао Оскар Хамерстајн II. Сценарио филма је написао Ернест Леман на основу мемоара Марије фон Трап, а радња прати младу искушеницу у Аустрији која 1938. добија посао гувернанте седморо деце пензионисаног официра и удовца.[3]
| Моје песме, моји снови | |
|---|---|
 Филмски постер | |
| Изворни наслов | The Sound of Music |
| Жанр | мјузикл |
| Режија | Роберт Вајз |
| Сценарио | Ернест Леман |
| Продуцент | Роберт Вајз |
| Темељи се на | мјузиклу Моје песме, моји снови Хауарда Линдсија, Расела Крауса |
| Главне улоге | |
| Музика | Ричард Роџерс |
| Директор фотографије | Тед Макорд |
| Монтажа | Вилијам Ренолдс |
| Продуцентска кућа | Argyle Enterprises, Inc. |
| Дистрибутер | 20th Century-Fox |
| Година | 1965. |
| Трајање | 174 минута |
| Земља | САД |
| Језик | енглески |
| Буџет | 8,2 милиона долара |
| Зарада | 286,2 милиона долара |
| IMDb веза | |
Филм је сниман од марта до септембра 1964. у Лос Анђелесу и Салцбургу. Биоскопски је објављен 2. марта 1965. у Сједињеним Државама, испрва у ограниченом издању. Иако су првобитне критике биле помешане, остварио је велики комерцијални успех и био је филм са највећом зарадом 1965. године. До новембра 1966, постао је филм са највећом зарадом свих времена — надмашивши Прохујало са вихором — и држао је ту титулу пет година. Био је подједнако популаран широм света, обарајући рекорде на биоскопским благајнама у двадесет и девет земаља. Након почетног приказивања у биоскопима које је трајало четири и по године, и два успешна реиздања, филм је продао 283 милиона карата и зарадио је 286 милиона долара широм света.
Филм је освојио пет Оскара, укључујући оне за најбољи филм и најбољу режију. Такође је добио две награде Златни глобус, за најбољи филм и најбољу глумицу, награду Удружења редитеља Америке за најбољег редитеља и награду Удружења сценариста Америке за најбољи написани амерички мјузикл.[4] Године 1998, Амерички филмски институт сместио је филм на 55. место листе најбољих америчких филмова свих времена, као и на 4. место листе најбољих мјузикл филмова. Године 2001, Конгресна библиотека одабрала је филм за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава због „културолошког, историјског или естетског значаја”.
Радња
уредиМарија је слободоумна млада Аустријанка која се 1938. обучава за монахињу у опатији Нонберг у Салцбургу. Њен младалачки ентузијазам и недостатак дисциплине изазивају извесну забринутост њених сестара. Игуманија шаље Марију у вилу пензионисаног морнаричког официра, капетана Георга фон Трапа, да буде гувернанта његово седморо деце — Лизл, Фридриха, Луизе, Курта, Бригите, Марте и Гретл. Капетан је одгајао своју децу уз строгу војну дисциплину након смрти своје супруге. Иако се деца у почетку лоше понашају, Марија им одговара љубазношћу и стрпљењем, а она убрзо почињу да јој верују и да је поштују.
Док је капетан одсутан у Бечу, Марија прави одећу за игру за децу од завеса које је требало променити. Она их води по Салцбургу и околним планинама и учи их да певају. Када се капетан врати у вилу са бароницом Елзом Шредер, имућном женом из високог друштва, и њиховим заједничким пријатељом, Максом Детвајлером, дочекују их Марија и деца који се враћају са вожње чамцем по језеру која се завршава када им се чамац преврне. Незадовољан одећом и активностима своје деце и Маријиним страственим апелом да се приближи његовој деци, капетан јој наређује да се врати у опатију. Управо тада чује певање из куће и запрепасти се када види своју децу како певају за бароницу. Испуњен емоцијама, капетан се придружује својој деци, певајући први пут после много година. Извињава се Марији и моли је да остане.
Импресиониран дечјим певањем, Макс предлаже да их пријави на предстојећем Салцбуршком фестивалу, али капетан одбија предлог јер не дозвољава својој деци да певају у јавности. Међутим, пристаје да организује велику забаву у вили. На ноћ забаве, док гости у свечаној одећи плешу валцер, Марија и деца посматрају са баштенске терасе. Када капетан примети да Марија учи Курта традиционалном лендлер народном игром, он им се придружује и сарађује са Маријом у грациозној представи, која кулминира њиховим блиским загрљајем. Збуњена својим осећањима, Марија поцрвени и одлази. Касније, бароница, која је приметила капетанову привлачност према Марији, крије своју љубомору индиректно убеђујући Марију да се мора вратити у опатију. По повратку у опатију, када игуманија сазна да се Марија вратила како би избегла своја осећања према капетану, охрабрује је да се врати у вилу да потражи смисао живота. Након што се Марија врати у вилу, сазнаје за капетанову веридбу са бароницом и пристаје да остане док не нађу гувернанту да је замени. Капетанова осећања према Марији, међутим, нису се променила, и након раскида веридбе капетан се жени Маријом.
Док су на меденом месецу, Макс пријављује децу на Салцбуршки фестивал противно жељи њиховог оца. Када сазнају да је Нацистичка Немачка анектирала Аустрију, капетан и Марија се враћају кући, где капетан добија телеграм у коме му је наређено да се пријави у немачку морнаричку базу у Бремерхафену, где ће се придружити Кригсмаринеу. Снажно се противећи нацистима и њиховој идеологији, капетан говори својој породици да морају одмах да напусте Аустрију. Те ноћи, породица фон Трап покушава да побегне у Швајцарску, али их зауставља група смеђокошуљаша који су чекали испред виле. На питање гаулајтера Ханса Целера, капетан тврди да иду на Салцбуршки фестивал да би наступили. Целер инсистира да их отпрати на фестивал, након чега ће његови људи отпратити капетана до Бремерхафена.
Касније те ноћи на фестивалу, током своје последње нумере, породица фон Трап измиче и тражи уточиште у оближњој опатији, где их игуманија крије у крипти. Убрзо стижу смеђекошуљаши и претражују опатију, али породица успева да побегне помоћу чуваровог аутомобила. Када војници покушају да крену у потеру за њима, откривају да њихови аутомобили неће да се покрену јер су две часне сестре уклониле делове мотора. Следећег јутра, након вожње до швајцарске границе, породица фон Трап креће пешке преко границе у Швајцарску до безбедности и слободе.[2][5]
Улоге
уреди
| Глумац | Улога |
|---|---|
| Џули Ендруз | Марија |
| Кристофер Пламер | капетан Георг фон Трап[6] |
| Еленор Паркер | бароница Елза фон Шредер |
| Ричард Хајдн | Макс Детвајлер |
| Пеги Вуд | игуманија |
| Чармијан Кар | Лизл фон Трап |
| Хедер Мензис | Луиза фон Трап |
| Николас Хамонд | Фридрих фон Трап |
| Двејн Чејс | Курт фон Трап |
| Анџела Картрајт | Бригита фон Трап |
| Деби Тернер | Марта фон Трап |
| Ким Карат | Гретл фон Трап |
Права Марија фон Трап има малу, непотписану улогу као пролазница, заједно са својом децом Розмари и Вернером током извођења песме „I Have Confidence”.[7]
Позадина
уреди
Радња филма заснована је на мемоарима Марије фон Трап, Прича о певачима породице Трап, објављеним 1949. године како би помогла у промовисању певачке групе њене породице након смрти њеног супруга Георга 1947. године.[8] Холивудски продуценти изразили су интересовање за куповину само наслова, али је Марија то одбила, желећи да се исприча цела њена прича.[8] Године 1956. немачки продуцент Волфганг Либенајнер откупио је филмска права за 9.000 долара, ангажовао Џорџа Хардалека и Херберта Рајнекера да напишу сценарио, а Франца Гротеа да надзиру музику, која се састоји од традиционалних аустријских народних песама.[9] Драма Породица Трап је објављена у Западној Немачкој 9. октобра 1956. године и постигла је велики успех.[8] Две године касније, Либенајнер је режирао наставак, Породица Трап у Америци, а та два филма су постали најуспешнији филмови у Западној Немачкој током послератних година.[8] Њихова популарност проширила се широм Европе и Јужне Америке.[8]
Године 1956, Paramount Pictures је откупио филмска права у Сједињених Држава, намеравајући да произведе верзију на енглеском језику са Одри Хепберн у улози Марије.[8] Студио је на крају одустао од ове опције, али је један од његових директора, Винсент Џ. Донеху, предложио причу као сценски мјузикл за Мери Мартин.[8] Продуценти Ричард Халидеј и Леланд Хејворд осигурали су права и ангажовали драмске писце Хауарда Линдсеја и Расел Крауса, који су освојили Пулицерове награде за дело State of the Union.[9] Они су се обратили Ричарду Роџерсу и Оскару Хамерстајну II да компонују једну песму за мјузикл, али су њих двојица сматрали да два стила − традиционалне аустријске народне песме и њихова композиција − неће ићи заједно.[9] Они су понудили да напишу потпуно нову партитуру за целу продукцију ако су продуценти били вољни да сачекају док заврше рад на мјузиклу Flower Drum Song.[10] Продуценти су брзо одговорили да ће чекати колико год је потребно.[10] Сценски мјузикл Моје песме, моји снови премијерно је изведен 16. новембра 1959. у позоришту Лант-Фонтејн у Њујорку, након чега се приказивао на Бродвеју са 1.443 извођења, освојивши шест награда Тони, укључујући и награду за најбољи мјузикл.[11] У јуну 1960. је компанија 20th Century Fox откупила права на адаптацију сценског мјузикла за 1,25 милиона долара.[12]
Награде
уредиОскари
уреди| Категорија | Номиновани | Исход |
|---|---|---|
| Најбољи филм | Роберт Вајз | Освојено |
| Најбољи редитељ | Освојено | |
| Најбоља глумица | Џули Ендруз | Номинација |
| Најбоља споредна глумица | Пеги Вуд | Номинација |
| Најбоља сценографија у боји | Уметничка режија: Борис Левен; Декорација сетова: Волтер М. Скот и Руби Р. Левит |
Номинација |
| Најбоља фотографија у боји | Тед Д. Макорд | Номинација |
| Најбоља костимографија у боји | Дороти Џикинс | Номинација |
| Најбоља монтажа | Вилијам Х. Рејнолдс | Освојено |
| Најбоља оригинална музика | Ирвин Костал | Освојено |
| Најбољи звук | Џејмс Коркоран и Фред Хајнс | Освојено |
Наслеђе
уредиГодине 1966, American Express је створио прво вођено путовање на тему филма Моје песме, моји снови у Салцбургу.[13] Од 1972. Panorama Tours је водећа компанија са аутобуским турама у граду, која годишње услужује приближно 50.000 туриста на различитим филмским локацијама у Салцбургу и околини.[13] Прва оживљавајућа пројекција Sing-along Sound of Music одвила се на Лондонском фестивалу лезбејских и геј филмова 1999. године,[14] што је довело до успешног приказивања у биоскопу Принц Чарлс, које је у настављено током 2018. године.[15][16] Током пројекција, чланови публике су често били обучени као часне сестре и деца фон Трапових и охрабривани су да певају уз текстове на екрану.[16] У јулу 2000. године, у Бостону и Остину, организоване су пројекције Sing-along Sound of Music.[16] Неки чланови публике су били одевени као чланови екипе и ступили у интеракцију са радњом приказаном на екрану.[16] Филм је започео успешно приказивање у позоришту Зигфелд у Њујорку, септембра 2000. године, а пројекцији су присуствовали чланови глумачке екипе Чармијан Кар (Лизл), Данијел Трухит (Ролф) и Ким Карат (Гретл).[17] Пројекције типа Sing-along Sound of Music су постале међународни феномен.[18]
Конгресна библиотека Сједињених Држава одабрала је овај филм 2001. године за очување у Националном регистру филмова, класификујући га „културно, историјски или естетски значајним”.[19] Академијина филмска архива сачувала је филм 2003. године.[20]
Референце
уреди- ^ 1001 филм који мораш да видиш пре него што умреш. Београд. 2008. стр. 441.
- ^ а б „Моје песме, моји снови”. РТС. Приступљено 26. 1. 2020.
- ^ Yoffe, Emily (1993-08-08). „Hollywood's Widower Fantasy”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 5. 2. 2017. г. Приступљено 2017-02-05.
- ^ Bernstein, Adam (16. 9. 2005). „'Sound of Music,' 'West Side Story' Director Robert Wise Dies”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 28. 12. 2020. г. Приступљено 28. 12. 2020.
- ^ „Моје песме, моји снови”. Тв Профил. Приступљено 26. 1. 2020.
- ^ „The Unsung Overdub Star In 'Sound Of Music'”. NPR. 24. 11. 2012. Архивирано из оригинала 30. 11. 2012. г. Приступљено 10. 5. 2019.
- ^ Aman, Melanie (23. 9. 2018). „The Real Maria Von Trapp Made a Cameo in 'The Sound of Music' — Did You Catch It?”. Woman's World. Архивирано из оригинала 24. 9. 2020. г. Приступљено 8. 12. 2020.
- ^ а б в г д ђ е Hirsch 1993, стр. 4
- ^ а б в Hirsch 1993, стр. 6
- ^ а б Santopietro 2015, стр. 27
- ^ Hirsch 1993, стр. 7–8
- ^ Hirsch 1993, стр. 8
- ^ а б Maslon 2015, стр. 172
- ^ „Singalonga.net”. Архивирано из оригинала 16. 12. 2018. г. Приступљено 26. 08. 2021.
- ^ „Why fans are still singing along to the Sound of Music”. BBC News. 19. 9. 2016. Архивирано из оригинала 19. 9. 2016. г.
- ^ а б в г Vinciguerra, Thomas (20. 8. 2000). „Do You Really Call That Sound Music?”. The New York Times. Архивирано из оригинала 10. 2. 2015. г. Приступљено 27. 1. 2015.
- ^ Asch, Amy; Ehren, Christina (7. 9. 2000). „Crowds Turn Out for Opening of 'Sing-a-Long Sound of Music' in NYC”. Playbill. Архивирано из оригинала 10. 2. 2015. г. Приступљено 27. 1. 2015.
- ^ Maslon 2015, стр. 157–158
- ^ Santopietro 2015, стр. 253
- ^ „Preserved Projects”. Oscars.org. Academy of Motion Picture Arts and Sciences. Архивирано из оригинала 13. 8. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2016.
Литература
уреди- Baer, William (2008). Classic American Films: Conversations with the Screenwriters. Westport: Praeger Publishers. ISBN 978-0-313-34898-3.
- Bawden, Liz-Anne (1976). The Oxford Companion to Film. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-192-11541-6.
- Berkowitz, Edward D. (2010). Mass Appeal: The Formative Age of the Movies, Radio, and TV. Cambridge Essential Histories. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88908-7.
- Block, Alex Ben; Wilson, Autrey, ур. (2010). George Lucas's Blockbusting: A Decade-By-Decade Survey of Timeless Movies. New York: HarperCollins. ISBN 978-0-061-77889-6.
- Carr, Charmian (2000). Forever Liesl. New York: Penguin Group. ISBN 978-0-14-029840-6.
- Flinn, Carlyn (2015). The Sound of Music (BFI Film Classics). London: British Film Institute. ISBN 978-1-844-57474-2.
- Glenday, Craig, ур. (2015). Guinness World Records 2015
. New York: Bantam. ISBN 978-1-101-88380-8. - Herman, Jan (1995). A Talent for Trouble. New York: G. P. Putnam's Sons. ISBN 978-0-399-14012-9.
- Hirsch, Julia Antopol (1993). The Sound of Music: The Making of America's Favorite Movie. Chicago: Contemporary Books. ISBN 978-0-809-23837-8.
- Hischak, Thomas (2007). The Rodgers and Hammerstein Encyclopedia. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-34140-3.
- Hischak, Thomas (2008). The Oxford Companion to the American Musical. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-195-33533-0.
- Maslon, Laurence (2015). The Sound of Music Companion. New York: Universe. ISBN 978-0-789-32935-6.
- Rodgers, Richard (1975). Musical Stages: An Autobiography. New York: Random House. ISBN 978-0-394-47596-7.
- Santopietro, Tom (2015). The Sound of Music Story. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-1-250-06446-2.
- Solomon, Aubrey (1989). Twentieth Century Fox: A Corporate and Financial History. Lanham, Maryland: Scarecrow Press. ISBN 978-0-810-84244-1.
Спољашње везе
уреди- Моје песме, моји снови на сајту IMDb (језик: енглески)
- Моје песме, моји снови на сајту Metacritic (језик: енглески)
- Моје песме, моји снови на сајту TCM Movie Database (језик: енглески)
- Моје песме, моји снови на сајту Box Office Mojo (језик: енглески)
- Моје песме, моји снови на сајту Rotten Tomatoes (језик: енглески)
