Моровић

Моровић
Моровић;
	Један од три моста и православна црква
Административни подаци
Држава	Србија
Аутономна покрајина	Војводина
Управни округ	Сремски
Општина	Шид
Становништво
— 2011.	1.774
— густина	18/km2
Географске карактеристике
Координате	45° 00′ 26″ С; 19° 12′ 56″ И / 45.00714° С; 19.21557° И
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина	79 m
Површина	96,0 km2
	Моровић Моровић на карти Србије
Остали подаци
Поштански број	22245
Позивни број	022
Регистарска ознака	ŠI

Моровић је насеље у општини Шид, у Сремском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1774 становника.

Историја

Најранија историја

Насеље се убраја међу најстарија у Срему. Бројни археолошки налази у ближој околини документују трагове живота још у најдубљој праисторији. Откриће римског гробља код Моровића, а нарочито велика налазишта сребрног новца из 3. века наше ере, јасно упућују на закључак да се ту налазило развијено римско насеље.

Средњи век

Порекло имена Моровић у науци још није разјашњено. У првобитном облику Моровић се јавља као Марот, а у средњем веку се чак и једна племићка породица назива De Marot. У историографији се налазе трагови да је Стеван Моровић са нешто војске и 32 фамилије дошао преко Босне. Ратнички расположен према Турцима, стиче симпатије ондашње Угарске. С краја 13. века постоји сачувана једна дародавница у којој се помиње Стеван Моровић, чији је један син добио на поклон нека имања у Вуковској жупанији, а касније и покровитељство над бенедиктинским манастиром у Манђелосу, а други је полагао заклетву у Моровићу поводом једног судског спора. Тадашњу тврђаву обновио је или саградио бан Јован Моровић 1332. године. У 14. веку породица Моровић имала је готово неограничену власт и стекла огромно богатство. Припадала је најугледнијој властели у некадашњој Вуковској и Сремској жупанији, а центар њене моћи у западном Срему представљао је град Моровић. У борби против Турака нарочито се истакао феудалац Иван Моровић — бан Вуковске и Сремске жупаније. Највећи пораз нанео је турској војсци код Манђелоса. У то доба Сремских деспота долази са свих страна, а нарочито из Србије, много нових досељеника који чине брану Турској најезди у тврђави на ушћу Студве у Босут, и, како се претпоставља, у тврђави на окуци Босута код Шаркудина у атару Врањак.

Град на ушћу Студве у Босут, чији су остаци и до данас сачувани, затвара направили четвороугаоник како се види на старим картама, био је опкољен водом са свих страна с обзиром да је Студва каналом кроз Лучицу била везана са Босутом. Од 1451. године Моровић се налази у рукама деспота Ђурђа Бранковића.

Године 1484. Угарски краљ Матија Корвин борави неколико дана у Моровићу и над градом преузима власт, а тврђаву предаје у посед своме сину Ивану Корвину.Штит Славоније, како су неки тада називали Моровић, доживљава време свог највећег средњовековног сјаја. Тврђави Моровић у то време припада 69 насељених места у Срему и Славонији.

Слабљењем угарске власти Моровић прелази у руке деспота Стевана Штиљановића. Од 1508. до 1529. године овај деспот води огорчене битке са Турцима. "Смрт кривој сабљи", како су га називали, помиње се са страхопоштовањем и у редовима непријатеља.

Под турском влашћу

1529. године Турци су срушили и последњи отпор и заузели Моровић као последње упориште у Срему. На челу турских одреда који су ушли у Моровић био је Ибрахим паша. Славни турски путописац Евлија Челебија пише да су Турци у Моровићу сместили сталну војничку посаду, али је у граду наставило да живи и хришћанско становништво. Он каже да је овај град по канону војводлук у Сремском санџаку. То је кадилук у рангу кадилука 150 акчи. Има много башти, у граду се налази заповедник тврђаве и 50 људи градске посаде. Изван тврђаве налази се 200 импозантних и одличних даском покривених кућа. Из градске тврђаве у ту варош се долази преко два дрвена моста, који се лако уклањају и исто тако постављају. До врха једног моста налази се само један хан. Сво становништво су бошњаци. Како немају чаршије и базара, одржава се недељни сајам.

Моровић је од Турака ослобођен 1688. године.

Аустро-Угарска монархија

У аустроугарском рату против Турака, Рат свете лиге, крајем 17. века, водиле су се честе борбе око моровићке тврђаве. После потписивања мира у Сремским Карловцима 1699. године, Карловачки мир, Моровић је припао Аустрији и постао погранично место са капетанијом од 100 пешака, 100 граничара и 50 коњаника.

У попису из 1733. године посебно се издвајају град Моровић и село Моровић. О граду су изгубљени подаци, а за село се каже да има 23 дома и 103 становника. По подацима о визитацији из Моровића из 1754. године стоји да у Моровићу живи 145 католика, а број осталог становништва је непознат.

Важност Моровића и његов утицај под Аустро-Угарском влашћу све више слаби и до краја се потпуно губи. Живот под спахијском управом био је изузетно тежак. Сматра се да је у то време из Моровића отишао већи број становника.

Сачуван је споменик првом пароброду који је 1860. године упловио у Моровић. Ради лакшег саобраћаја било је потребно направити мостове преко река Босута и Студве. Мостови челичне конструкције су изливени у Пешти и постављени у самом центру Моровића, на Босуту 1900, а на Студви 1902. године. Нешто раније постављен је челични мост преко Босута којим и данас пролази железничка пруга. У то време је мало обрадивог земљишта око Моровића, па се почиње са крчењем шума и стварањем пашњака на којима су целе године пасли коњи, говеда, свиње и овце.

Између два светска рата

По избијању Првог светског рата, многи способни мушкарци су мобилисани у Аустро-Угарску војску. У ратним годинама у Моровићу цвета шверц свињама.

После смрти цара Фрање Јосипа 1916. и доласка на власт цара Карла осећа се нагло слабљење царевине, а војници масовно беже са својих дужности и ствара се тзв. „зелени кадар” који пљачка државну имовину и транспорт.

Дана 21. октобра 1918. године донета је резолуција о безусловном прикључењу Војводине Србији, а састанку су присуствовали и представници Срема. Моровић између два рата припада срезу Шид и 1921. године има 2215 становника. Основни извор егзистенције становништва је сточарство, најчешће номадско. У шумама се гаје свиње расе "црна мангулица". Сезонским откупом и сечом шума нарочито су се бавила предузећа из Словеније, па је у Моровићу било и по 1000 и више радника из тих крајева. Као и данас, и тада су шуме биле богате различитим врстама дивљачи, па је развијено ловство, а реке Босут и Студва, богате рибом, омогућавале су и развој риболова.

Најјача политичка странка пред Други светски рат је Радикална странка, а следе Хрватска сељачка странка, Социјалистичка странка и Демократска странка.

Други светски рат

18. априла 1941. године усташе преузимају власт у Моровићу, а у наредним данима Немци, на предлог усташа, одводе из Моровића 123 лица у логоре и заробљеништво.
У пролеће 1942. године ухапшено је и одведено у Јасеновац 153 лица.
У августу 1942. године усташе одводе у јасеновачки логор још 48 лица.
У јесен 1943. године ухапшено је и отерано у земунски логор или одмах стрељано у Моровићу још 39 људи.
У септембру 1943. године, у великом пожару у Моровићу је изгорело скоро пола села. У новембру исте године поново су га палиле усташе.
Марта 1944. године, у тзв. "фесарошкој офанзиви" запаљено је и изгорело све што је до тада остало. 13. СС "Ханџар дивизија” је клала и убијала мештане Моровића. Становници беже у шуме.

Током рата, партизанским јединицама се придружило 69 становника Моровића.

Дана 4. августа 1943. године један батаљон II Сремског босутског одреда напада непријатељска упоришта у Моровићу и 5. августа ослобађа село. Усташе беже, пали се усташка архива. Већ следећег дана партизани и народ се повлаче из села пред новим налетом усташа. У тврђави се ствара јак усташки чвор који жели вратити контролу над подручјем. У Моровићу се формира IV Војвођанска народноослободилачка бригада. Врховни штаб Војводине доноси одлуку о ликвидирању усташког упоришта у Моровићу. Огорчене борбе почињу 4. фебруара 1944. године и трају два дана, после којих је Моровић ослобођен. Моровић постаје стално средиште IV и II Сремског одреда. Оснива се партизанска болница, радионице, ту је смештена Трећа позадинска команда војног подручја за Вуковар, Винковце и Жупању.

За време пробоја Сремског фронта, у Моровићу су смештене болнице и остале позадинске јединице, а многи борци из целе Југославије сахрањени су у заједничкој гробници на сеоском гробљу. За време рата сва три моста у Моровићу била су онеспособљена-порушена.

Моровић после рата

У послератној обнови, у Моровићу је требало сваку стамбену зграду обновити или саградити нову. Тада је изграђен нови Дом културе, нова школа, више једноспратних и двоспратних стамбених зграда. Извршена је електрификација места. Изграђен је водовод. Све улице су асфалтиране. Направљена је аутоматска електронска централа. Саграђена је нова самоуслуга и нова амбуланта. А све то углавном из самодоприноса уз помоћ друштвених предузећа у месту. После ослобођења, у Моровићу се оснивају многа друштвена предузећа везана за пољопривреду, ловство, шумарство, у којима је 1970-их година запослено преко 700 становника, односно сво радно способно одрасло становништво.

Овде се налази Војна установа Моровић.

Римокатоличка црква Свете Марије

Православна црква рођења Пресвете Богородице

Римокатоличка црква Св. Марије

Римокатоличка црква Св. Рока

Римокатоличко светиште саграђено је током 13. века налази се на самом улазу у Моровић. Представља једну од најстаријих сакралних грађевина у Срему. На њој се јасно могу уочити две градитељске фазе које су стилски везане за романско, односно готско архитектонско наслеђе. Црква је у неколико наврата поправљана (највећи радови су изведени током 18. века, након турског уништавања), тако да су данас њени најстарији делови светилиште са полукружном апсидом и романски обрађени прозорски оквири. На све то на западној страни се надовезује наос (нешто виши и шири) чији су прозори завршени готски преломљеним луцима, а надвишени окулусима са каменим четворолисним розетама. Уз западно прочеље је кула квадратне основе која изнад другог нивоа прелази у осмострану.

Осим ње овде се налази и Римокатоличка црква Светог Рока.

Православна црква Свете Богородице

Првобитна православна црква посвећена Рождеству Богородице настала је почетком 18. века и визитација из 1729. године је спомиње као већ постојећу и саграђену у оквиру тврђаве. Током 1766. године за цркву је осликан иконостас. Сматра се да га је осликао руски уметник Василије Романовић.

Нова црква, такође посвећена Рождеству Богородице, саграђена је 1846. године.

Тврђава

Тврђава је саграђена половином 12. века и за њу се сматра да је мађарски град из 1154. године који је био својина и деспота Ђурђа. Пред утврђењем су се налазила два канала на којима су били мостови, а сама тврђава је имала две куле. Утврђење је изграђено од опеке са зидовима дебљине 2 метра. До сада на овој тврђави нису вршена археолошка истраживања, али се зна да испод њених темеља леже темељи старијих зидина, а можда чак и нешто више. Легенде о тајним ходницима који иду на разне стране (па чак и испод Босута) не морају бити тек приче јер и друге тврђаве имају такве канале. Некадашња тврђава је била неупоредиво већа од данашње.

Демографија

У насељу Моровић живи 1.564 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,3 година (40,1 код мушкараца и 42,5 код жена). У насељу има 722 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,46.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[1]
Година	Становника
1948.	1.503
1953.	1.876
1961.	2.110
1971.	2.292
1981.	2.196
1991.	2.105	2.055
2002.	2.164	2.272

Етнички састав према попису из 2002.‍^[2]

Срби	1.889	87,29%
Хрвати	173	7,99%
Словаци	8	0,36%
Русини	6	0,27%
Мађари	5	0,23%
Југословени	4	0,18%
Роми	2	0,09%
Чеси	1	0,04%
Црногорци	1	0,04%
непознато	67	3,09%

Становништво према полу и старости^[3]


	м	ж
?	2	1
80+	10	23
75—79	19	35
70—74	40	69
65—69	68	76
60—64	72	72
55—59	43	62
50—54	60	72
45—49	99	79
40—44	89	80
35—39	79	88
30—34	76	67
25—29	58	53
20—24	80	66
15—19	83	85
10—14	67	83
5—9	52	56
0—4	53	47
Просек :	38,2	40,6

Домаћинства

**Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.**
Година пописа	1948.	1953.	1961.	1971.	1981.	1991.	2002.
Број домаћинстава	463	534	603	665	753	681	722

**Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.**
Број чланова	1	2	3	4	5	6	7	8	9	10 и више	Просек
Број домаћинстава	139	182	138	143	74	31	9	4	1	1	2,99

Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/Неудата	Ожењен/Удата	Удовац/Удовица	Разведен/Разведена	Непознато
Мушки	878	238	564	43	31	2
Женски	928	147	565	190	22	4
УКУПНО	1.806	385	1.129	233	53	6

Становништво по делатностима које обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија
Мушки	425	243	1	0	65
Женски	197	83	0	0	12
УКУПНО	622	326	1	0	77
Пол	Производња и снабдевање	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	3	11	13	8	18
Женски	0	0	31	11	5
УКУПНО	3	11	44	19	23
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад
Мушки	3	0	11	7	3
Женски	3	5	6	14	11
УКУПНО	6	5	17	21	14
Пол	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	2	0	0	37
Женски	3	0	0	13
УКУПНО	5	0	0	50