Михаило Богићевић
Михаило Богићевић (Земун, 8. јул 1843 — Београд, 28. октобар 1899)[1] био је српски политичар. Он је био министар грађевина Србије и два мандата председник Београдске општине (18. градоначелник Београда).
| Михаило Богићевић | |
|---|---|
 Српски министар и градоначелник Београда | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 8. јул 1843. |
| Место рођења | Земун, Аустријско царство |
| Датум смрти | 28. октобар 1899. (56 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Биографија
уреди
Делфа Иванић наводи 8. август 1843. као датум његовог рођења, а датум смрти је 16. октобар 1899. по јулијанском календру, и назива га Мијаило.[2]
Рођен је 1843. године у Земуну у познатој породици Богићевић од оца Милоша Богићевића (1811-1844) и Анђелије рођене Лукачевић. Отац Милош је био 2. градоначелник Београда, у то време се то звало председник Београдске општине, 1840. године. Милош је био син војводе Анте Богићевића и брат Томаније удате за Јеврема Обреновића, бабе краља Милана. Стрељан је 1844. по наређењу Томе Вучића-Перишића после неуспеле Катанске буне против Карађорђевића који су 1842. на власти заменили Обреновиће.
Михаило се школовао на Великој школи у Београду, после тога је студирао рударство у Паризу као државни питомац Србије. Био је члан Напредњачке странке. Био је два пута министар грађевина Србије: 5/17.2.1887 — 1/13.6.1887. у влади Милутина Гарашанина и 14/26.4.1888 — 22.2/6.3.1889. у влади Николе Христића.[3] Два мандата је био председник Београдске општине, 4.4.1886 — 4.2.1887. и 14.5.1894 — 8.11.1896.
Обављао је и друге јавне функције као што је директор Дирекције српских државних железница, члан Управног одбора Управе државног монопола. Био је амбасадор Србије („посланик“) у Берлину.
Ангажовао се око оснивања „Друштва Свети Сава“ (чији је био потпредседник) и градњу зграде друштва, за 11 дана је изградио старију малу цркву Светог Саве на Врачару[4], трудио се око изградње дома за незбринуту децу „Стефан Дечански“ у Београду. „Друштво Краљ Дечански“ је основано 1894. године са задатком да отвара школе и склоништа за глувонему и слепу децу. Бавио се добротворним и социјалниом радом.[5] Делфа Иванић је писала да је њен поочим као председник Београдске општине, обновио београдску џамију и уз њу хоџин стан. Био је велики пријатељ хоџе Фалаџића, који му је чувао ћерку у својој кући до џамије, док је међу децом харао шарлах. Са још неким интелектуалцима је припадао кругу људи који су муслимане нашега језика сматрали Србима и били су им благонаклони.[6]
Оженио се Катарином Константиновић (1848-1910), ћерком своје сестре од тетке Анке рођ. Обреновић и Александра Константиновића. Катарина је била вереница кнеза Михаила и преживела атентат на њега у Кошутњаку 1868. године. После тога се удала за Миливоја Петровића Блазнавца (1824-1873) са којима је имала двоје деце Војислава и Милицу. Када је остала удовица удала се за Михаила Богићевића. Због блиског сродства нису могли да се венчају у Србији, већ су се венчали у Мађарској, у Соколовцу (сада Румунија). Парох Прока Милошевић их је мимо црквених правила венчао 1876. године. Због овог венчања кажњен је са 9 месеци епитимије (црквена казна). Долазио је у Београд. Кум Катарини и Богићевићу био је Коста Петровић, касациони судија. Свештеник Прока, који је имао 4 кћери и једног сина, своју кћер Анђелију дао је код Катарине код које је учила ручни рад. Она је издржавала и спремила за удају.[7]
Касније су живели у Београду на Теразијама. Нису имали деце, усвојили су Делфу Иванић (1881-1972), једну од оснивача Кола српских сестара.[8]
Носилац је више српских, црногорских и бугарских одликовања. Преминуо је у Београду 1899. године.
Породица
уредиРодитељи
уреди| име | слика | датум рођења | датум смрти |
|---|---|---|---|
| Милош Богићевић | 1811. | 1844. | |
| Анђелија Лукачевић |
Супружник
уреди| име | слика | датум рођења | датум смрти |
|---|---|---|---|
| Катарина Константиновић | 1848. | 1910. |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Српски биографски речник, том 1, Матица српска, Нови Сад, 2004. године Архивирано на сајту Wayback Machine (16. септембар 2011), Приступљено 13. 4. 2013.
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 53, 63. ISBN 978-86-7403-172-8.
- ^ „Владе Србије: 1805-2005“, приредио Радош Љушић, 596 страна. Ljušić, Radoš (2005). Владе Србије: 1805-2005. Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 978-86-17-13111-9. издавач „Завод за уџбенике и наставна средства“, Београд, 2005. године. COBISS.SR 124721676
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 54. ISBN 978-86-7403-172-8.
- ^ Српска породична енциклопедија, том 4. стр. 57, изд. Политика и Народна књига. . Београд. 2006. ISBN 978-86-331-2733-2. COBISS.SR 131573004
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 241. ISBN 978-86-7403-172-8.
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 325. ISBN 978-86-7403-172-8.
- ^ Александар Динчић: Делфа Иванић, Приступљено 13. 4. 2013.