Михаило Анђелић
Михаило Анђелић (Мушовића Ријека, код Колашина, 21. новембар 1884 — Београд, 11. фебруар 1959) је био учесник Балканских ратова, Првог светског рата, Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник НР Црне Горе и генерал-мајор ЈА.
михаило анђелић | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||
Датум рођења | 21. новембар 1884. | ||||||
Место рођења | Мушовића Ријека, код Колашина, Књажевина Црна Гора | ||||||
Датум смрти | 2. новембар 1959.74 год.) ( | ||||||
Место смрти | Београд, НР Србија, ФНР Југославија | ||||||
Професија | војно лице, друштвено-политички радник | ||||||
Деловање | |||||||
Члан КПЈ од | током рата | ||||||
Учешће у ратовима | Први балкански рат Други балкански рат Први светски рат Народноослободилачке борба | ||||||
Служба | Војска Краљевине Црне Горе Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1918 — 1928. 1941 — 1946. | ||||||
Чин | потпуковник ЈВ генерал-мајор ЈА | ||||||
Одликовања |
|
Биографија
уредиРођен је 21. новембра 1884. године у Мушовића Ријеци, код Колашина, у породици Јована Анђелића. Основну школу и четири разреда гимназије је завршио Колашину. Школовање је наставио на Цетињу, где је завршио Официрску школу.[1]
Током Првог балканског рата био је командир чете у Колашинској бригади.[1]
У Првом светском рату је у чину капетана командовао Бољаничким батаљоном, који је био у склопу Друге санџачке бригаде, кoманданта Блажа Врбице. За време окупације Црне Горе је, у Пљеваљском срезу, према инструкцијама генерала Вешовића, вршио припреме за устанак. Средином 1916. године интерниран је прво у логор у Мађарској, да би касније био пребачен у логор Карлштајн, у Аустрији. Из интернације се вратио крајем 1918. године.[1]
После Првог светског рата, наставља активну службу у Југословенској војсци до пензионисања 1928. године, у чину потпуковника.[2] После пензионисања је живео у родном крају.[1]
Народноослободилачка борба
уредиУчествовао је у Тринаестојулском устанку 1941. године. Био је командант Колашинско-речинског батаљона, од његовог формирања крајем новембра 1941. до распада 23. фебруара 1942. године.[1]
Од средине 1942. године, после повлачења главнине партизанских снага из Црне Горе остаје на терену да делује у непријатељској позадини. Од маја 1943. је у Четвртој пролетерској црногорској ударној бригади. Од краја 1943. године био је саветник Другог ударног корпуса НОВЈ, а у чин генерал-мајора је одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ произведен у септембру 1943. године.[2]
Био је посланик Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО). Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) је постао у току рата. Од априла 1944. године је био члан Иницијативног одбора Оснивачке скупштине Црвеног крста Црне Горе и његов председник.[2]
Послератни период
уредиПосле рата је био народни посланик Народне скупштине НР Црне Горе. Пензионисан је 1946. године, у чину генерал-мајора ЈА.[1]
Умро је 11. фебруара 1959. у Београду, а сахрањен је у Колашину.[1]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ првог реда и Орден за храброст. Одликован је и Краљевским орденом Белог орла са мачевима IV степена.[2]
Читава породица Михаила Анђелића је учествовала у Другом светском рату. У НОП-у су му погинули ћерка Даринка, синови Лакић, Бранко и Војин, а четворо деце су носиоци Партизанске споменице 1941.[1][3] Писац Љубо Анђелић је његов син.
Занимљивости
уредиМихаило Анђелић се појављује као лик у неколико приповедака писца Михаила Лалића.[4]
Референце
уреди- ^ а б в г д ђ е ж Мариновић 2017, стр. 561.
- ^ а б в г Ђурић 2004, стр. 193.
- ^ Јовановић 1983.
- ^ Лалић 1981.
Литература
уреди- Лалић, Михаило (1981). Први снијег. Београд: Нолит.
- Јовановић, Батрић (1983). Колашински крај у социјалистичкој револуцији. Београд: Књижевне новине.
- Ђурић, Ђорђе (2004). Попов, Чедомир, ур. Српски биографски речник књига 1, А—Б. Нови Сад: Матица Српска. ISBN 978-86-83651-49-8.
- Мариновић, Срђа (2017). „Црногорска војна елита у ЈНА 1943—1992” (PDF). Матица. Матица црногорска. 70: 561.