Мирослав Млинар
Мирослав Млинар (рођен 2. априла 1967. у Бенковцу, СФРЈ) је приватни предузетник и некадашњи локални политички активиста из Бенковца, познат као једна од првих жртава у међуетничким сукобима у СР Хрватској уочи распада СФРЈ, када је преживео покушај убиства.[1]
| Мирослав Млинар | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. април 1967. |
| Место рођења | Бенковац, СФР Југославија |
Биографија
уредиРано је остао без оца. У родном Бенковцу је завршио основну школу, а Загребу војну гимназију. По завршетку гимназије, одслужио је скраћени војни рок у Љубљани, а затим уписао дизајн.
Млинареви преци су се у Далмацију доселили пре 350 година са тромеђе Херцеговине, Црне Горе и Србије. Први су се почели бавити млинарски послом, чиме се објашњава настанак презимена Млинар.
Млинар се крајем 80-их година 20. века учланио у Српску демократску странку коју је основао Јован Рашковић.[тражи се извор]
Као кандидат СДС, Млинар је 1990. победио на првим вишестраначким изборима у Хрватској и ушао у градски парламент, где је требало да обавља дужност градоначелника Бенковца[тражи се извор]. Одрекао се те функције, на којој га је заменио Здравко Зечевић.
Био је председник одбора СДС у Бенковцу, председник регионалног одбора СДС, члан главног одбора и потпредседник СДС.
У ноћи 19. маја 1990. група непознатих особа је Млинара напала ножем и повредила га. Дежурни лекар у задарској болници је констатовао „лакше телесне повреде, односно посекотине које нису захватиле органе, крвне жиле, живце или мишиће“.[1]Убрзо су се чланови СДС организовали, дошли по Млинара и превезли га у книнску болницу.
На митингу у Задру, који је организован сутрадан, руководство СДС је, у знак солидарности са Млинаром, донели одлуку о повлачењу својих политичких представника и прекиду свих односа са хрватским Сабором.
"Док се тачно не утврди што се синоћ догодило у мраку, у Бенковцу, када је ножем избоден наш најмлађи председник одбора Српске демократске странке и члан главног одбора наше странке Мирослав Млинар, Српска демократска странка суспендује све своје односе са хрватским Сабором и са свим кроатоцентричним странкама у Хрватској, укључујући ту и нови Савез комуниста Хрватске. Суспензија наших односа са хрватским Сабором и кроатоцентричним партијама није одраз нашег гнева или политичког пркоса, а још је излишније да се у њему одражава ултиматум, то је чин дубоко повезан са губитком поштовања и самопоштовања српског народа у Хрватској. Када сам недавно пружио Туђману руку помирења, рекао сам му да се ХДЗ понаша лоше и да у његовој странци има усташа. Рекао сам му и то да ја не желим да будем вођа српског народа у Хрватској, већ његов слуга, па ако сам ушао у ваша срца и у ваше куће, онда сте и ви ушли у моју душу, која је велика као и ваша љубав према Србији. Ја од вас само тражим да угасите своје мржње, као што је то српски народ и до сада често радио. Не изазивајте никога, али не дозволите никоме да ни вас изазива, а од физички напада ћемо се бранити. Синоћни напад на Млинара у Бенковцу, прво је напад на хрватски народ, а тек онда напад на Млинара и српски народ. Бенковачки злочин је тежак злочин, јер није за разлог имао само убијање човека, већ и убијање душе српског народа. Мирослав Млинар овим нападом постаје белег и мерило српског народа у Хрватској..." Јован Рашковић у Задру, 20. 5. 1990.
Месец дана након рањавања, Млинар је пребачен на Војно-медицинску Академију у Београду где је завршено његово лечење и опоравак.
Учествовао је као борац у рату у Крајини, након што је замрзнуо своје чланство у СДС. Био је три пута рањен. Крајем 1993, након трећег рањавања, одселио се са супругом и сином у Аустралију.[2]
Млинар је 30. марта 1999. у Сиднеју организовао мирне демонстрације против НАТО бомбардовања Србије. Два дана након митинга допутовао је у Београд. Када је 23. априла бомбардована зграда РТС, Млинар је међу првима пришао да помогне повређеним и рањенима.[3]
У Аустралију се вратио након бомбардовања.[2][4]
У Аустралији је, заједно са архитектом Јованом Срдановим, основао фирму која се бави уређењем ентеријера. Супруга Сандра ради на сиднејској телевизији као финансијски менаџер. Године 1994. основао је са групом пријатеља и први српски рукометни клуб у Сиднеју под називом „Бели орлови“. Бави се и сликарством.
На основу одлуке Управног одбора југословенске фондације за борбу против рака, председник фондације Душан Каназир доделио је 2000. Мирославу Млинару звање амбасадора хуманости. Млинар је себи ставио у задатак да Југословенску фондацију против рака повеже са сличним установама и фондацијама у Аустралији. Такође је планирао организовање спортских приредби (сусрети репрезентација Југославије и Аустралије или великих тимова) у тој земљи, а целокупан приход би био усмерен за борбу против рака у Југославији.[тражи се извор]
Априла 2008, одлуком Владе Србије, Мирославу Млинару је додељен српски пасош са бројем 1 у знак поштовања и захвалности за учешће у спасавању радника РТС из порушене зграде Телевизије и свега што је урадио за српски народ.[2][5]
Референце
уреди- ^ а б „Хрватски фокус: Прије двадесет година”. Архивирано из оригинала 31. 05. 2014. г. Приступљено 30. 5. 2014.
- ^ а б в „Новости: Ко су власници првих пасоша”. Приступљено 31. 7. 2013.
- ^ „Архива Гласа Јавности”. Архивирано из оригинала 04. 01. 2013. г. Приступљено 31. 7. 2013.
- ^ „Десетине мртвих у нападу на РТС”. Архивирано из оригинала 31. 05. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2013.
- ^ Бродарево: Први пасош иде у праве руке |date= |website= |publisher= |access-date=31. 7. 2013}} [https://web.archive.org/web/20121221060204/http://www.brodarevo.net/clanak/938/Prvi-paso%C5%A1i-u-prave-ruke/ Архивирано на сајту Wayback Machine (21. децембар 2012)
Литература
уреди- Др Јован Рашковић - књига „Луда земља“
- Ратко Митровић - „Биљег Срба у Хрватској“, НИН, 27. маја 1990.
- Анђелко Козомара и Светозар Борак - „Моја рана боли све Србе“, Вечерње новости, мај 1990.
- Ђорђе Вукоје - „Напад на срце“, ДУГА, јун 1990.
- Зорица Конић - „Ножем на супротно мишљење“, ТБ Новости, јун 1990.
- Радмила Грбовић - „Наши у белом свету“, Илустрована политика, 16. септембар 2000.
- Зоран Стојковић - књига „Срби у Аустралији“
- Влада РСК у изгнанству - „Историја Српске крајине“
- Јелена Субин - „Ко су власници првих пасоша“, „Први пасоши у праве руке“, „У Абардареву никад више“, Вечерње новости, април 2008.
- Емилија Ћирић - „Носталгија јача од успеха“, ТВ Новости, 2000.
- Р. Лончар - „Живот посвећен одбрани српства“, Франкфуртске вести, 24. августа 2000.
- Александар Влајковић - документарни филм „Повратак отаџбини“ РТС 2000.
- Живадин Јовановић - књига „Дијаспора“
Спољашње везе
уреди
