Мирко Балубџић
Мирко Балубџић (Бачко Петрово Село, 2. август 1884 – Београд, 22. март 1948) био је правник, професор и директор новосадске гимназије.
Мирко Балубџић | |
|---|---|
 Гроб Мирка Балубџића | |
| Датум рођења | 2. август 1884. |
| Место рођења | Бачко Петрово Село |
| Датум смрти | 11. март 1948. (63 год.) |
| Место смрти | Нови Сад |
Биографија
уредиМирко је рођен 2. августа 1884. године у Бачком Петровом Селу. Његово презиме указује да су његови преци били рибари и да презиме Балубџић потиче од турске речи балугџија – рибар. Његов отац Нестор Јован био је трговац у Бачком Петровом Селу а мајка Љубица Мишић била је пореклом из свештеничке породице Теодоровића у Пивницама. Школовао се у Новом Саду а потом је завршио право у Будимпешти. Образовање је наставио на Богословији у Сремским Карловцима а 1908. године положио је испит за наставника веронауке у средњим школама. Касније је у Загребу започео студије историје и етнологије, које је завршио у Београду. У том периоду објавио је свој рад Јосиф II 1780-1790. У Сомбору је предавао веронауку у Српској учитељској школи 1906. до 1908, а затим је био професор веронауке у Српској учитељској школи у Пакрацу. Почетком Првог светског рата ухапшен је и затворен у кућни притвор. Потом је мобилисан и до краја рата је био војни свештеник у војсци Аустроугарске. Завршетком рата, враћа се професорској дужности и запошљава се у Мушкој гимназији у Новом Саду и постаје члан Књижевног одељења Матице Српске. Незадовољан стањем у цркви, напушта свештенички позив и постаје директор прво Женске а потом и Мушке новосадске гиманзије. У Београду постаје начелника Одељења за средњу наставу Министарства просвете 1932. године. Био је и директор новоосноване Мушке гимназије краља Александра I.[1] Активно се бавио уређивањем Гласника Историјског друштва. За време окупације Београда, одбио је да потпише Апел српском народу против народноослободилачког покрета. Убрзо је пензионисан а недуго затим затворен у Бањичком логору, где му се здравље значајно погоршало. Као сарадник сарадника Института за проучавање међународних питања при Министарству иностраних послова учествовао је у припреми за Мировну конференцију у Паризу.
Поред формалног образовања научио је и немачки, мађарски, руски и енглески. Са латинског на црквенословенски језик превео је текст Моцартовог Реквијема изведеног у Српском народном позоришту у Новом Саду, 13. фебруара 1922. године.[2]
Одликован је орденима Светог Саве III, IV и V степена и Белог орла V степена, француским орденом Витеза Легије части, као и одликовањима Чехословачке и Румуније.
Преминуо је 11. марта 1948. године и сахрањен је на Алмашком гробљу у Новом Саду.
Референце
уреди- ^ „Гимназија | About us”. www.xgimnazija.edu.rs. Приступљено 2024-10-19.
- ^ „БАЛУБЏИЋ Мирко | Енциклопедија Српског народног позоришта” (на језику: енглески). Приступљено 2024-10-19.
Библиографија
уреди- Криза војвођанских градова, Летопис Матице српске, 1924, књ. 302 св. 1, с. 62-65; Историја Матице српске од пресељења у Нови Сад (1864) до ослобођења (1918), Матица српска 1826-1926, Нови Сад 1927, с. 39-74.
