Милутин Карановић
Милутин Карановић (село Забојница, код данашњег Кнића, 22. новембар/5. децембар 1841 – село Нишор код Пирота, 13/26. децембар 1877) био је српски официр и учесник српско-турских ратова (1876 – 1878).
| Милутин Карановић | |
|---|---|
 Милутин Карановић (Музеј Понишавља Пирот) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 5. децембар 1841. |
| Место рођења | Забојница код Кнића, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 26. децембар 1877. (36 год.) |
| Место смрти | Нишор код Пирота, Османско царство |
| Место укопа | Манастир Темска |
| Војна каријера | |
| Служба | 1857–1877. |
| Војска | Војска Кнежевине Србије |
| Чин | Капетан |
| Учешће у ратовима | Први српско-турски рат Други српско-турски рат |
| Одликовања | Таковски крст V реда Сребрна медаља за храброст Споменица на рат 1876. и 1877. |
Биографија
уредиМилутин Карановић рођен је 5. децембра 1841. године у селу Забојници, тадашњем округу крагујевачком. Основну школу и три разреда гимназије завршио је у Крагујевцу. У војну службу ступио је 1857. и за храбро држање приликом бомбардовања Београда 1862. године добио нареднички чин. Милутин Карановић наставио је да напредује у војној хијерархији Кнежевине Србије, те је тако редом стекао најпре чинове потпоручника и поручника, да би 1876. за изузетан допринос у бици на Шуматовцу био награђен капетанским чином.[1][2]
Током Првог српско-турског рата, Карановић је командовао једним батаљоном шабачке бригаде. Најпре је био стациониран на Јавору, да би се потом са својом јединицом пребацио на Делиград, учествујући у готово свим биткама на овом делу фронта: на Пруговцу, Шуматовцу, Бобовишту, Кревету итд. Како је већ наведено, за херојско држање у бици на Шуматовцу додељен му је чин капетана.[1]
У Другом српско-турском рату, капетан Карановић командовао је грочанским батаљоном београдске бригаде. Страдао је у једном од јуриша српске војске код Нишора, близу Пирота, приликом одсудних борби за ослобођење пиротског краја. Његову главу, коју су Турци одсекли, сачувала је једна жена из села и касније је однела у цркву Св. Илије у Сопоту. Кад су његово тело саставили са главом у сопотској цркви је одржано опело, а тело је потом пренето у Темачки манастир где је и сахрањено у порти храма иза олтара.[1][3]
Милутин Карановић био је носилац следећих одликовања: Таковског крста V реда, Сребрне медаље за храброст и Споменице на рат 1876. и 1877. године.
На подножју првобитног великог дрвеног крста на гробу капетана Карановића стајао је следећи запис:[4]
Капетану Милутину Карановићу, и осталим јунацима који живот положише за веру, кнеза, слободу и независност домовине, у бојевима на Нишору и Будин-делу 12, 13, 14 и 15. децембра 1877, подигоше овај спомен командант Љ. Ивановић и сви официри II шумадинске дивизије, београдске бригаде II класе, I арт. и I коњ. пука од I шумадинске дивизије. Слава палима за отаџбину!
На гробу капетана Карановића касније је подигнут споменик од мермера на којем су уклесани стихови његовог пријатеља, српског сликара и песника Ђуре Јакшића:[4]
За српског рода дом, слободу
Дао си живот свој,
Зато ће дуго у српском роду
Живети спомен твој.
Ти честит беше међ браћом твојом,
Диван, јуначе, врли Србине,
Па то доказа и смрћу својом,
Јуначке Груже јуначки сине.
Судбину капетана Карановића Ђура Јакшић описао је и у својој приповеци Капетанов гроб.[5]
Милутину Карановићу и борцима палим за ослобођење Пирота од Турака посвећен је Споменик ослободиоцима Пирота, подигнут на централном тијабарском тргу у Пироту. На југоисточној страни споменика постављена је плоча са натписом:
Капетану Милутину Карановићу и осталим борцима који за владе Њ. В. Књаза Милана Обреновића падоше 12. 13. и 15. децембра 1877. године у борби за ослобођење Горњег Понишавља од Турака. Захвални Пирот и села Округа Пиротског.
Борцима за ослобођење Пирота и околине од турског ропства подигнут је споменик и у месту Врба, северно од Нишора, 1927. године.[6][7]
Име Милутина Карановића носи једна улица у Пироту (улица Капетана Карановића[8]), а по њему је била названа и некадашња основна школа у Нишору.
Галерија
уреди-
Споменик на гробу Милутина Карановића у Темачком манастиру -
Споменик ослободиоцима Пирота у Тијабари -
Натпис на плочи са Споменика ослободиоцима Пирота -
Споменик борцима за ослобођење Пирота у месту Врба -
Споменик борцима за ослобођење Пирота у месту Врба, наличје
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в Милићевић, Милан (1888). Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба. Слово љубве. стр. 232.
- ^ Милићевић, Милан (1884). Краљевина Србија: Нови крајеви. Географија, орографија, хидрографија... стр. 221.
- ^ Бранковић, Снежана (1997). Село Сопот код Пирота. стр. 107, 108.
- ^ а б Николић, Илија (1982). Пирот и срез нишавски : 1801-1918 : грађа. Књ. 3 : 1894-1918. стр. 149.
- ^ Јакшић, Ђура (1883). Дела Ђуре Jакшића: Приповетке. Књига VII. стр. 168 — 202.
- ^ Панајотовић, Томислав (1982). Пирот кроз векове : историјски догађаји, записи, предања, сећања, људске судбине. Пирот. стр. 54.
- ^ „Педесетогодишњица ослобођења Пирота свечано је прослављена”. Правда: 2. 30. 12. 1927.
- ^ „Улица Капетана Карановића; OpenStreetMap”. OpenStreetMap. Приступљено 30. 3. 2023.
